Fenjeri su prvi put zasijali pre 165 godina po naredbi s vrha – za doček

Uveliko se Beograd već kiti svečanom rasvetom da zablista u punom sjaju u susret novoj godini.

Ali, da li znate da je grad po prvi put u svojoj istoriji bio svečano osvetljen takođe baš u novogodišnjoj noći – kad se dočekivala 1857 godina!

I to ne bi da nije bilo naređeno. A uz naredbu su najavljene i kazne. Tako to obično biva…

Tadašnji upravnik Beograda Nikola Hristić važio je za odlučnog i energičnog čoveka koji je zahtevao da se uredbe poštuju. Njegov sin Kosta je zabeležio u svojim “Zapisima” da je po Nikolinom dolasku na čelo prestonice opština u oktobru 1856. godine nabavila šest novih fenjera. “Srbske novine” su pisale da su do te godine u celom Beogradu bila svega dva opštinska fenjera, i to jedan na Opštinskoj kući, a drugi na Terazijama.

A kako se došlo do toga da se u to doba čim bi se smrklo moralo bazati po mrklom mraku? .

Vratimo se koju deceniju ranije. Elem, u pismu datiranom na 27. april 1830. upravnik beogradske policije Petar Lazarević izveštava kneza Miloša Obrenovića o uvođenju uličnog osvetljenja.

Veli da su mu se žalili trgovci da im lopovi malo-malo poharaju dućane, da traže patrole policijske, te da je on “načinio naredbu da se naruče 10 fenjera, pak na svakom ćošku, svaku noć, da gore“. Trošak za fenjere i sveće, piše on knjazu, naplaćivaće od dućandžija, “a jednog pandura svog i jednog kojeg će varoš plaćati će slati svaku noć u patrole da dućane od vatre čuvaju”.

Tako on sroči pismo o postavljanju prvih fenjera, a “Srbske novine” novembra 1846, dakle nešto više od deceniju i po nakon Lazarevićeve inicijatove, objaviše da je grad opet u mraku i da je “zaista nepristojno za građane beogradske da u glavnoj varoši Knjaževstva serbskog nema još ni jednog fenjera noću“.

Ali tadašnji gradski oci vodili su se uglavnom opšteprihvaćenim narodnim shvatanjem da noću – “pošten spava”.

Ko bi se tome usprotivio smatralo se da drži stranu bekrijama i vucibatinama što tumaraju kaldrmom kada vreme nije.

Ukoliko se ide na neku zabavu ili bal mogao se poneti mali fenjer iz kuće i njime osvetliti put… Kao što se činilo u vreme Turaka koji nisu osvetljavali varoš. Tako se smatralo.

A sad ćemo se vratiti tamo negde na početak ove priče. Upravnik Hristić je naložio početkom decembra 1856. da sve gostionice i kafane moraju da postave ispred ulaza fenjere, inače će ih pozatvarati. Tako je za doček 1857. uz onih šest što smo spominjali postavljeno još 360 fenjera! I Beograd je zasijao kao nikada do tada.

Potom je Hristić 1860. naredio da se samo otmeni gosti mogu zadržavati u kafanama do 11 uveče i da se posle tog vremena niko na ulicama naći bez fenjera.

Svi ostali nemaju šta tražiti napolju posle devet naveče. Od ta doba čim bi se smračilo fenjerdžije su kretale s kantom gasa i malim merdevinama o ramenu i palili fenjere.

Sijalice su prvi put zasjale u Beogradu 23. septembra 1893. godine kad je stigla struja iz tek izgrađene termoelektrane na Dorćolu. Sa tim datumom fenjerdžije su počele lagano da zauvek gase fenjere.

Beograd će i za narednu novu godinu zasijati. Ali, nije na odmet eto prisetiti se kako je sve krenulo, pre vek i po.