Era straha od “zla u žici”

Kada je početkom 1899. godine ministar narodne privrede Ljubomir Klerić pozvao načelnika poštansko-telegrafskog odeljenja Todora S. Vilovskog i šefa odeska Dimitrija R. Dimitrijevića, koji je u inostranstvu stekao znanje o “uređenju telefona”, da organizuju prvu telefonsku mrežu u Srbiji, niko nije ni mogao da nasluti da će to izazvati otpor građana i koliko veliki će on da bude.

Dimitrijević je procenio da Beograd za početak može dobiti oko 150 telefonskih pretplatnika, ali je put do tog broja bio popločan – sujeverjem i strahom!

Beograđani su na telefon gledali sa velikim nepoverenjem. Pričalo se da zvuk koji putuje kroz žice nije ništa drugo do “đavolja rabota”, a mnogi su se plašili da bi ih iz slušalice mogla udariti struja, ili da bi se kroz te žice mogao provući i grom.

Seljani su dolazeći na pijacu u prestonicu govorili da telefonske linije kvare vreme i rasteruju kišu, dok su gradske gospođe strahovale da će ih neko “prisluškivati” čak i kada ne pričaju na telefon.

Dok je većina bojazno odmahivala rukom i na sam pomen nove sprave, bilo je i onih koji su u telefonu videli prestiž. Istina, u manjini.

Prve telefonske linije za javni saobraćaj u Beogradu podignute su 5. oktobra 1899. kada se “halo” izgovorilo u pet domova. Prvi privatni pretplatnik postao je novinar Ljuba Bojović i dobio je broj 1. Priča kaže da je Bojović prihvatio telefon samo pod uslovom da bude prvi na listi, ispred svih državnih nadleštava.

Prva centrala bila je smeštena u Kolarčevoj zgradi, sa mogućnošću priključka svega 500 brojeva. Osim pomenutog Ljube, valja reći da je u tim prvim danima broj 5 pripao trgovcu Ignjatu Daničiću, a broj 11 držali su trgovci Rajić i Vuković u Knez Mihailovoj ulici.

I onda je zapelo! Kada se došlo do broja 13, nastao je skandal. Niko od uglednih trgovaca, advokata ili bankara nije hteo da prihvati ovaj “prokleti” broj, plašeći se da će im doneti bankrot ili nesreću u porodici.

Da bi rešili ovaj u to vreme veliki problem, gradski oci su doneli pragmatičnu, ali mračnu odluku – broj 13 je dodeljen Beogradskoj klanici. Logika je bila surova: “Tamo se ionako svakodnevno dešava nesreća (mislili su na ubijanje stoke, prim. aut), pa baksuzan broj neće napraviti dodatnu štetu”.

Ali tu se nije stalo, pa je i docnije bilo zastoja kod brojeva 49, 58, 67, 76, 85, 94… Zašto? Zato što su te dve cifre u zbiru davale broj 13!

Iako se danas ispredaju priče da su brojeve koji počinju sa 13 (poput 13-00 ili 13-85) u tim prvim danima pripadali kraljevskom dvoru, odnosno kralju Aleksandru, Nikoli Pašiću, vojvodi Živojinu Mišiću, Arčibaldu Rajsu, istorijska je istina da je 1899. godine prava “trinaestica” zvonila među – mesarima. 

Brojevi formata 13-XX pojavljuju se tik pred Prvi svetski rat i u potonjim danima, kada je Beograd dobio moderniju centralu i kada se broj korisnika merio u hiljadama. A vojvoda Mišić i Arčibald Rajs su postali ključne figure Beograda tek u tim godinama. Dakle, oni nisu bili deo te prve “telefonske groznice” sa početka priče, već korisnici mnogo naprednijeg sistema.