NAJNOVIJE
Top

Retki Beograđani koji su se već probudli tog nedeljnog jutra, 6. aprila 1941. godine, prvo su čuli neku brundajuću frekvenciju iz daleka. Ličila je najviše na zujanje stršljenova oko gnezda, potmulo i preteće. Sa svakom sledećom sekundom se pojačavala sve dok se nije pretvorila u nesnosnu grmljavinu. A onda su usledile eksplozije.

Zlo: nacistički bombarder “štuka” doleće nad usnuli Beograd da izbaci svoj smrtonosni tovar

Ostatak grada tog strašnog jutra probudiće upravo eksplozije, mada će deo njih ostati zauvek u snu, u onim zgradama koje su prvo pogodile bombe.

Krenulo je zavijanje sirena za uzbunu dok je istovremeno kroz detonacije počeo da se prolama urlik vazdušnih sirena koje su bile montirane na bombardere “Junkers 87”, zloglasne “štuke”, baš kako bi širile paniku među napadnutim ljudima na zemlji.

Starija žena tumara izbezumljeno kroz ruševine vračarskih zgrada iznad trga Slavija, nakon napada

Prve bombe su pale na Dorćol, Kalemegdan i kraj oko železničke stanice. “Stršljenovi” od metala, sa nacističkim krstovima iscrtanim na krilima, doleteli su nad nesrećni grad sa severa i severoistoka, iz pravca Mađarske, Rumunije i Austrije (koja je tada već bila deo Hitlerove Nemačke), sa aerodroma na koje su svega dva dana ranije, 4. aprila, doletele bombarderske formacije nacističke avijacije, sa “stomacima” punim bombi koje će razoriti prestonicu tadašnje kraljevine Jugoslavije.

Jedna od prvih bombi koja je pala pogodila je tramvaj pun putnika koji je polako gurao uz uzbrdicu kraj Kalemegdana do stanice na početku Knez Mihailove. Svi su izgoreli u trenu, a izobličena olupina je ostala da bukti na šinama još satima.

Sravnjeni donji Dorćol

Ostatak bombi je već padao po Pozorišnom trgu (danas Trg republike), buktalo je već Narodno pozorište, na Terazijama su se obrušavale zgrade pogođene direktno, poput zlosretne Palate Viktorović tik uz Moskvu koja je bila srušena i u bombardovanju Beograda u Prvom svetskom ratu, na Slaviji su buktale stambene zgrade…

Užas se nekontrolisano širio gradom dok su ljudi u panici pokušavali da negde nađu spas. Izbezumljeni, vikali su, vrištali, dozivali porodice, majke su trčale sa decom ka obližmnjim improvizovanim skloništima po gradskim parkovima, ili u podrume zgrada, tamo gde ih je bilo.

Trg na kraju Drinčićeve ulice: nacisti su besomučno gađali stambeni deo Dorćola. Zgrada na slici je ubrzo obnovljena i postoji i danas.
Ovo je bila stambena zgrada u kojoj su do jutra 6. aprila živeli mirnim životom činovnici, učitelji, apotekari, čitave porodice… Ostatak višespratnice u centru Beograda pokazuje razaranje koje je nastupilo od bombi. Pored zgrade pozira nekoliko nemačkih vojnika koji su ovim morbidnim slikama hvalili “snagu” nacističkog oružja.

Upravo će dva takva skloništa biti meta napada “štuka” koje su velike bombe od 250 kilograma eksploziva sručile pravo među porodice koje su drhtale od strave: u dvorištu Vaznesenske crkve i u Karađorđevom parku. Nikada se nije saznalo koliko je tačno nesrećnih žrtava palo na oba mesta jer je većina tela prosto iščezla od strahovitih eksplozija. Tek posle ulaska nacističkih trupa u Beograd, kada je počelo raščišćavanje ruševina, iz obe jame izvučeno je ono malo ostataka koji su mogli da budu identifikovani. Bilo je očito da se radi o više stotina nesretnika…

Zgradu na ćošku Francuske i Cara Dušana pogodila je manja bomba usled čega je mogla da kasnije bude popravljena. Ipak, za stanare gornjih spratova to nije značilo ništa, njih je smrt zatekla u snu.

Nakon prvog talasa doleteo je i drugi, pa treći. Bombarderi su sejali smrt čitavog dana, sve do sumraka.

Posebno su bili razoreni delovi Dorćola gde je stradalo najviše civilnih stanovnika, a deo ispod ulice Cara Dušana ka Dunavu je bio gotovo sravnjen. Razorene su bile i ulice Savamale – Lomina, Bosanska (Gavrila Principa), Karađorđeva, Savska, Zeleni venac. Među metama Luftvafe bili su kraljevski dvor na Dedinju, Generalštab i Ministarstvo vojske u Kneza Miloša, radio stanica u Rakovici, pa je u tim napadima bilo pogođeno i dosta zgrada u okolini tih ciljeva. U plamenu je ostala da bukti Narodna biblioteka na Kosančićevom vencu.

Ostaci zgrada izgorelih od zapaljivih bombi na Pozorišnom trgu (današnji Trg republike) . U pozadini se vide leđa Palate Albanija

Istovremeno, sa crnog beogradskog neba na gradske ulice padali su i oboreni nacistički avioni koje su uspeli da sruše heroji odbrane, piloti kraljevske jugoslovenske avijacije, koji su poletali sa svojih aerodroma u okolini grada, ali i onog u Zemunu, da bi se u veličanstvenoj žrtvi zauvek upisali u večnu slavu.

Jedan od kontejnera koji je nosio zapaljive projektile pao je na trotoar Savske ulice nedaleko od Železničke stanice. Stanicu i čitav okolni kraj nacisti su gađali zapaljivim projektilima koji su istpadali iz ovih kontejnera kako bi požari napravili još više štete.

Na Autokomandu, u Sarajevsku ulicu, u Savu na samom Ušću, na novobeogradsku pustaru, padale su zapaljene olupine sa crnim krstovima. Nažalost, i najveći deo naših heroja ostao je u svojim pogođenim letelicama, izrešetan hicima agresorskih “meseršmita”, da se u njima zauvek zariju u zemlju koju su rešili da odbrane, bez ikakve šanse na uspeh. Jer, bilo ih je i po 50 na jednoga od njih…

Ruševine u Bosanskoj ulici: deo Savamale oko Železničke stanice pretrpeo je strahovita razanja
Razaranje na Terazijama, tik uz hotel Moskvu: ova ruševina je ostatak prelepe Palate Viktorović koja je bila uništena i u Prvom svetskom ratu, u bombardovanju 1915. godine. Nije imala sreće, a nakon drugog razaranja nikada više nije bila obnovljena.

Kada se sve završilo nad Beogradom se slegla prašina, dim, kiselkasti smrad srušenih zgrada i, kako je vreme prolazilo, užasan zadah leševa koji su ostali ispod ruševina. Po ulicama su se skupljali mrtvi i nosili na groblja, tamo gde je to bilo moguće. Gde nije, sahranjivani su improvizovano: u porti crkve Aleksandra Nevskog ostao je ogroman krater bombe koja je pala tik uzsveto zdanje – u taj krater položeno je preko 200 tela skupljenih sa dorćolskih ulica da tu zauvek počivaju.

Broj stradalih nikada nije precizno popisan pa su se u međuvremenu pojavile pretpostavke da su bombe ubile između 2.500 i 10.000 ljudi. Srušeno je više stotina zgrada do temelja, i oštećena brojna druga važna zdanja, poput Starog dvora.

Kada su nacisti pobedonosno umarširali u ranjeni grad, prvo što su uradili bilo je da nateraju ratne zarobljenike, vojnike jugoslovenske vojske, ali i beogradske Jevreje, da raščišćavaju ruševine i otkopavaju mrtve. Da bi umanjili strašne ožiljke i rane koje su naneli Beogradu, ubrzo su započeli radove na popravci dela zgrada, najpre onih na najprometnijim delovima, poput Terazija ili Zelenog venca.

Iskopavanje ostataka žrtava u dvorištu Vaznesenske crkve

Posle rata na teritoriji Beograda podignuta su dva velika spomenika na dan koji će ostati večno upisan u pamčenju Beograda: fontana “Vrelo života” ispred Beograđanke i obelisk pilotima braniocima Beograda na Zemunskom keju. U porti Vaznesenske crkve stoji crni mermerni krst na mestu pogođenog skloništa, kao i u Karađorđševom parku. Na zidu crkve Aleksandra Nevskog takođe postoji spomen ploča koja podseća na stradanje nesrećnika koji tu i dalje počivaju.

Fontana “Vrelo života” ispred Beograđanke bila je podignuita na inicijatovu legendarnog novinara Studija B Đoke Vještice