Čovek koji je beogradski Univerzitet učinio među najbogatijim u Evropi

Poznato je da teška vremena stvore jake ljude koji svojim karakteristikama i određenim odlukama i postupcima, makar na neko vreme, čine svet lepšim mestom za generacije koje dolaze.

S tim u vezi možemo da postavimo pitanje šta se dogodilo sa institucijom zadužbinarstva i zašto je iščezla praksa negdašnjih bogataša da imovinu ostavljaju “na polzu otečestvu”.

Da li su društvene promene od Drugog svetskog rata na ovamo uzrok nestanka zadužbinarstva? Hoće li neke nove generacije koje stasavaju doneti neki boljitak na tom planu ili će duh zajedništva i zajedničkih društvenih ciljeva postati utopija i sećanje na neka davno prošla vremena – ostaje nam da vidimo.

Možemo samo da pretpostavimo kako bi danas izgledale liste za rangiranje svetskih univerziteta da Beogradski Univerzitet, nakon Drugog svetskog rata, nije ostao bez gotovo celokupne imovine, usled nametnutog talasa nacionalizacije.

Sa ove vremenske distance izgleda da se planovi nekadašnjih perjanica i društvenih lidera, koji su svojevremeno odlučili da na silu razbaštine jedan od tri najbogatija univerziteta u Evropi, nikako nisu poklapali sa planovima i vizijama darodavaca i zadužbinara čija je zaostavština, pored neospornog materijalnog udela, trebalo da posluži i kao primer nekim budućim veletrgovcima i imućnijim ljudima, da je naše delanje ispravno jedino onda kada može da posluži za opšte dobro.

Jedan od zadužbinara koji su najveći deo imovine zaveštali baš univerzitetu jeste i Nikola Spasić, veletrgovac iz Beograda, jedan od retkih darodavaca čija zadužbina, doduše u veoma skromnim uslovima, postoji i danas.

Nikola Spasić je rođen 1838. godine u Beogradu, kao najstarije dete beogradskog trgovca Spase Stojanovića.

Kako je ondašnji običaj nalagao, Nikola uzima prezime po svom ocu, a do kraja života se potpisivao kao Nikola S. Spasić. Njegov otac se takođe bavio trgovinom, što je još jedna od stvari zajednička za biografije nekoliko najvećih zadužbinara-trgovaca, čiji su se očevi takođe bavili ovim poslom.

Zna se da je Nikolin deda, Stojan, došao negde oko 1807. godine odnekud iz južne Srbije, dovevši sa sobom čitavu porodicu u tek oslobođeni Beograd. Nikada nije utvrđeno odakle je tačno došla ova porodica.

Pretpostavka je da su u Beograd došli iz okoline Uroševca ili Prizrena, pošto je Nikola Spasić do kraja života bio izuzetno vezan za te krajeve. 

Negde u dobi od četiri godine umire mu majka, Magdalena, a otac se ubrzo oženio te Nikola dobija braću i sestre po ocu. Kao najstarije dete otac ga upisuje u tek osnovan Licej, gde završava prvi razred. Usled burnih istorijskih događaja koji su ubrzo usledili, dečak je bio primoran da napusti školovanje i odmah počne da radi, učeći najpre voskarski a potom i liciderski zanat.

Pošto ovi zanati nisu pružali naročite mogućnosti, Nikola ubrzo prelazi kod strica koji je držao bakalnicu na Savi, a zatim u kožarsku radnju Radovana Barlovca gde izučava i opančarski zanat, koji će godinama predstavljati njegovo osnovno zanimanje.

Marljivo radeći i štedeći, Nikola Spasić 1865. godine u Vasinoj ulici otvara kožarsku radnju. Iako je imao nešto svog novca, za otvaranje sopstvene radnje je morao da pozajmi 500 dukata od brata svoje supruge, Leposave, koji je bio trgovac na glasu i nekadašnji poverenik kapetana Miše Anastasijevića. Ovo je ujedno bila i jedina pozajmica u životu Nikole Spasića, koji je do smrti ostao dosledan svojoj južnjačkoj štedljivosti.

Njegova radnja uskoro izbija na dobar glas, a za opanke se čekalo na red.

U cenu svakog para opanaka bila je uračunata vrednost materijala, troškovi, kao i vrednost izrade. Povrh svega toga dodavan je i groš zarade. Posao se vremenom toliko razgranao da se prodavalo i po više stotina pari dnevno. Najodaniji saradnik Nikole Spasića u tim prvim danima samostalnog rada, bila je njegova supruga, Leposava, koja umire posle šest godina braka.

Sa drugom ženom, Stankom – Cajom Spasić, proveo je najveći period života. Uz njenu pomoć stekao je ogromno bogatstvo i izgradio nekoliko zgrada, koje i dan danas postoje.

Pored opančarskog zanata, koji se razvijao iz dana u dan, Nikola Spasić počinje da se bavi i trgovinom platna i prerađene kože. Budući da se u to vreme platno još uvek tkalo u okviru seoskih domaćinstava, za njim je vladala neprestana potreba. Kao i u slučaju sa opančarskim zanatom i posao sa platnom je ubrzo počeo da se grana i da raste a njegov najveći prodavac, Nikola Spasić ubrzo više ne može da postigne i izađe u susret potrebama svojih mušterija.

Ipak, njegov uspeh bio je posledica ogromnog napora i odricanja. Kako bi stigao došao do najboljeg platna, kupovao ga je širom Srbije, a na put je polazio u cik zore i pre svih trgovaca. Trudio se da pre svih stigne sa robom u Beograd, a njegov povratak se uvek očekivao sa nestrpljenjem. I u poslovima sa platnom je ostao dosledan, ograničivši zaradu na jedan groš po rifu platna.

Krajem XIX i početkom XX veka, Nikola Spasić pravi prve konkretne korake kao zadužbinar.

Naime, beogradske ulice su u to vreme bile pune dece čiji su roditelji po čitav dan nadničili. Kako njihova deca ne bi krenula kakvom životnom stranputicom, osnovano je „Društvo dečijih skloništa“, svojevrsna preteča današnjih predškolskih ustanova.

Pored mnogih bogatih i humanih ljudi, među osnivačima i finansijerima ove ustanove bio je i Nikola Spasić. On je u dvorištu Palilulske osnovne škole podigao kuću za „đačko sklonište“, a dodelio je i nagrade najboljim đacima, kao i određenu godišnju novčanu pomoć.

Pod izvesnim uticajem svoje treće supruge Anastasije – Nake Spasić, kojom se oženio 1907. godine, Nikola Spasić 1912. godine u Beogradu, u zgradi Uprave monopola, koju je za tu svrhu zakupio, organizuje pomoćnu bolnicu koju je snabdeo svim potrebnim inventarom, hranom i lekovima. Ostalo je zapisano da je u ovoj bolnici radila i dr Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji.

Bolnička hrana je spremana u njegovoj kući, a njegova supruga Naka bila je glavna bolničarka a njen primer su sledile  supruge i kćeri pojedinih uglednih Beograđana.

Kada je krajem 1915. godine donesena odluka da vojska i deo civila napuste Srbiju, sa njima se povlači i Nikola Spasić. Iako već star i oboleo povlači se preko Niša i Soluna za Atinu i potom na Krf. Stigavši na svoje, kako će se uskoro ispostaviti poslednje životno odredište, Spasići na Krfu iznajmljuju vilu u kojoj Nikola Spasić umire 28. novembra 1916. godine. Supruga Naka ga prenosi u Srbiju, čim su to prilike dozvolile, 1923. godine i sahranjuje u crkvi Svetog mučenika Trifuna na Topčiderskom groblju koju je kao svoju zadužbinu Spasić podigao 1905. godine.

Posle smrti Nikole Spasića njegova imovina ostala je bez ovlašćenog staraoca.

Posle skoro godinu i po dana dr Mihailo-Mika Popović, biv. ministar finansija, prvi je pokrenuo pitanje postavljenja staraoca koji će upravljati Spasićevim imanjima. Ideja je naišla na odobravanje, te su na mestu staratelja Spasićeve imovine postavljeni Dobra Petković, advokat iz Beograda, i dr Milorad Popović, docent a kasnije profesor Univerziteta. Oni su od 17. maja 1917. pa sve do 27. aprila 1920. poverenu im dužnost obavljali savesno.

Zadužbinski odbor je 30. aprila 1920. godine održao prvu sednicu, te se taj dan može smatrati kao dan kada je Zadužbina počela da radi, dok je sam Ukaz o odobrenju rada Zadužbine potpisan 4. decembra 1922.

Pored akcija u beogradskim bankama, obveznicama i drugim hartijama od vrednosti, najvredniji deo Spasićeve zadužbine jeste njegova nepokretna imovina koju su sačinjavale tri velike tzv. „Spasićeve kuće“ u Knez-Mihailovoj ulici br. 19, 33 i 47. U tim kućama nalazilo se 36 dućana, 46 velikih i manjih stanova i 2 kancelarije, namenjenih za izdavanje.

Zadužbine Nikole Spasića je u vreme osnivanja vredela nekoliko desetina miliona dinara, što je, imajući u vidu okvirne vrednosti valuta pre Prvog svetskog rata, otprilike približno vrednosti Nobelove zadužbine, koja je prilikom osnivanja obuhvatila fond od 31 miliona švedskih kruna.

Nobelova zadužbina je vremenom uvećavala svoju vrednost, investirajući i koristeći neutralnost Švedske tokom svetskih ratova, dok je Zadužbina Nikole Spasića uspešno poslovala do početka Drugog svetskog rata, kada pod misterioznim okolnostima nestaje čitava njena imovina.

Zahvaljujući sredstvima Spasićeve zadužbine, izgrađeno je i urađeno mnogo, između ostalog tim sredstvima je izgrađen današnji KBC na Zvezdari, pored koga još uvek stoji ograda, postavljena prilikom gradnje.

Rad Zadužbine trajao je do 1960. godine, kada je Komisija za takozvanu „drugu“ nacionalizaciju preuzela sve zgrade, osim jednog dela stana u Knez-Mihailovoj 47.

Svedena na izvor prihoda od stanarine za deo ovog stana, Zadužbina je nastavila sa radom i nastojala da, shodno datim okolnostima, ispuni Spasićev amanet, dodeljujući nagrade najboljim studentima medicine i poljoprivrede Beogradskog univerziteta, stipendiranjem lekara i osoblja Gradske bolnice i sitnijim donacijama.

Ostaje da se nadamo da će se u vremenima koja dolaze, konačno rešiti i pitanje imovine beogradskih zadužbinara i da njihov višedecenijski trud, rad i odricanja neće nestati netragom, već da će poslužiti kao svetli primer generacijama koje dolaze i stasavaju. 

Autor: Mladen Milosavljević, pisac i etnolog