“Cimanje”, “preklop” i “zmijice” kojih više nema

Mobilni telefon – to je mikroračunar, ustvari, mada ga niko ne zove kompjuter ali njegov procesor moćniji je od bilo kog desktop računara iz prve dekade 2000-ih godina.

Podrazumeva se da ima najmanje dve, a poželjno je i 3, 4 ili 5 kamera. Sa njim možeš sve, da se dopisuješ, gledaš se s nekim, brojiš kalorije, čitaš knjige, pregledaš mape i uključiš navigaciju, u sekundi dopireš do stotine prijatelja svojom tek načinjenom slikom…

A početkom 21. veka, mobilni telefon je bio – još uvek samo telefon.

Bio je on, doduše, i takav prestižna stvar, a dizajn je bio jedan od presudnih faktora zbog kojih bismo se odlučili za neki model: da li je na preklapanje, da li je prevelik, glomazan ili pak, premali, da li ima antenu koja viri ili integrisanu, koliki mu je ekran. Bilo je i telefona kojima je ispis ekrana išao samo u jednom redu – mučeni “Alkatel”.

Sa ograničenom memorijom, bez pristupa internetu, ekranom koji je više ličio na digitron nego na pravi displej, mobilni telefoni možda su imali mnogo veću čar nego danas, kada su nam ne samo svakodnevica, nego smo od njih zavisni i dolazimo u iskušenje da ih makar na jedan dan isključimo ne bismo li se od njih – odmorili.

Za početke mobilne telefonije vezuju se i neke posebne reči, radnje i navike, koje su danas pale u zaborav. Ili su postale besmislene.

Na primer – cimanje. Besplatnih minuta nije bilo, bar ne u početku. A i ako su bili uključeni u paket, to je bilo tek nešto simbolično.

Još nešto, većina ljudi koristila je pre-paid koji su dopunjavali vaučerima. E sad, nešto se važno dešava, a ti imaš tek par dinara kredita i njih nećeš da trošiš na poruke, već čuvaš za “cimanje”.

To je bio kratak poziv sa ciljem da se tvoj broj telefona pojavi na ekranu onog kog želiš da čuješ, ali ne želiš da ti se i javi, već brzo prekidaš. Naravno, sve to sa ciljem da te on odmh potom pozove, na svoj račun. “E, cimao si me, gde gori?”.

Cimanje je bilo i znak da na nekoga misliš, pa su, na primer, simpatije i zaljubljeni parovi nekada i bez želje da se čuju samo “cimali” jedni druge.

Druga “fora”, koja je i danas poznata, ali niko je ne koristi, bio je “skriveni poziv“. Danas se na ispis “nepoznat broj” ne javlja niko, ali u vreme kada su se tek otkrivale čari mobilne komunikacije ovo je “palilo”. Što radi fore, što kad s nekim hoćeš da razgovaraš malo drugačijim tonom ili da ga navedeš da ti se javi “na kvarno”.

“Govorna pošta” je servis koji je danas, takođe, pomalo besmislen. Vreme se toliko ubrzalo da niko nema nerava da snima govornu poruku za tebe, a ti posle da je preslušavaš. Ili si dostupan ili nisi, a i ako nisi, uskoro ćeš biti… A nekada je to bilo posebno zanimljivo, pa su se snimale poruke, onako, naoštrenim glasom, razgovetno, da se lepo čuje…

Ono što je posebno interesantno jeste način na koji se koristio SMS. I to je nekada koštalo mnogo, svaka poslata poruka značila je manje kredita na tvom računu. Ali, kuckalo se… I to onako, bučno.

Ako si negde u tišini, a okružen nepoznatim ljudima, sigurno si im išao na nerve. Jer, za jedno slovo trebalo je kucnuti 1-3 puta numerički taster, i to se naravno čulo kao pucketanje. Izveštili su se ljudi da kucaju brzo, pa i na slepo, a jedino je bilo nezgodno kad promeniš model telefona, pa ne znaš gde je tačka, a gde razmak. “Zabranjeno kuckanje poruka” ispis je iz zemunske biblioteke koji bi klincu sa smartfonom danas bio kranje zbunjujuć.

Mana sa porukama bilo je i što si redovno morao da ih brišeš. Sada je to nezamislivo. Bar za tekst ima “beskonačno” memorije.

E, nije bilo tako – na primer 20 mesta za inboks, 20 za sent, 20 za autboks. Pa onda čuvaš one omiljene, a brišeš nebitne. Mogao si i da ih prebacuješ na memoriju kartice – jer i SIM kartica ima memoriju, skromnu, tek za imenik i po koju poruku.

Igrice na telefonima bile su pravi hit, kao i danas. Naravno, najpoznatija je “zmijica” na Nokiji… I danas se mogu videti jednostavne igre za opuštanje živaca, ali na ekranu ipak sve šljašti, a nekada je rezolucija bila takva da si golim okom mogao videti piksele.