Beograđani i okupatorska propaganda – oglasima protiv “kruha” i latinice

Bedan je bio život pod okupacionom  čizmom u Beogradu tokom Prvog svetskog rata: strepelo se za goli život, za najmilije i za to šta nosi sutrašnji dan. Hoće li biti korice – kruha?

Da bi držali porobljene Srbe u obmani i utučenosti, nedugo po početku svoje diktature okupatori su pokrenuli propagandno glasilo – novine – kroz koje su širene laži i stvaran utisak “normalnog” života.

U redakciji i pripremi novina radila su “jugoslovenska braća” sa teritorije Austrougarske monarhije, ljudi koji su govorili tečno naš jezik. Ime tog glasila bilo je “Beogradske novine”, a uredništvo se nalazilo u Knez Mihailovoj 38. Tu su mogli da se jave i svi Beograđani zainteresovani za – oglase i pretplatu.

A javljali su se očajnici…

Šta je moglo da se pročita u “Beogradskim novinama” 1916. godine, štampanim latiničnim pismom, na hrvatskom jeziku?

Pa to, naprimer, da uprkos svoj propagandi i zamajavanju okupatora, Srbi i dalje brinu za svoje najbliže, trude se da saznaju bilo šta o očevima, sinovima, rođacima koji su otišli u rat i nisu se javljali već dugo, dugo…

U to vreme srpska vojska već osvaja položaje na Kajmakčalanu i izbija na granicu okupirane države.

Ali, u informacionom mraku tog vremena, malo ko je u zemlji svestan da je vojska oporavljena i već na Solunskom frontu sa Saveznicima. Ipak, iako nije bilo tačnih, odnosno, nikakvih vesti, pisali su se oglasi i jurile i najmanje glasine “o svojima”. Umesto da veruje okupatoru, naš narod je koristio ove novine da se povezuje ponovo.

“Srpskom crvenom krstu, Ženeva. Molim društvo da me izvjesti, je li živ moj sin Ljubomir Teofilović, V odjeljenje municione kolone…”, pisala je majka Milojka iz Vrčina, čekajući odgovor u novinama…

Bilo je i onih koji su odgovarali: “Oglas u novinama pročitah i tvoju kartu primih”.

Stizale su vesti iz cele Evrope, iz Pariza, Rima, Ženeve… Najvažnije je bilo saznati da li je neko živ, a potom zašto se ne javlja. Jer, kad nema glasa, nema ni nade da je živ, ali ni nade da će poslati bilo kakvu pomoć.

Mogle su se pročitati i lepe i tužne reči onih koji su ostali u domovini i čekaju svoje najmilije. Osim pitanja za život i zdravlje, mogu se čitati i molbe za pomoć u novcu, preklinjanja i muke.

“Veoma si me obradovao, molim te da mi se češće javljaš, jer mnogo brinem za tebe. Novac sam primila tri puta (…) Ako ti je moguće šalji mi i dalje, jer su izdaci veliki. Sliku ću ti poslati, dok se budemo slikali. Gospođa Koste Milića moli te da je izvjestiš o njenom mužu. Ne zaboravi da nam javljaš i o Žiki. Pozdravljaju te Zagorka i Lepa; Ljubi te tvoja Zora Jovanović, Kraljevo.

Ili ovako: Čudi me što mi više ništa ne javljate o mojima (…) Ostali smo bez novaca, radnja ne radi“, gorke su reči štampane u oglasima.

Zato su se ove novine do svog kraja dobro prodavale. Iako nisu imali za “kruh” i jedva uspevali da sačuvaju glavu na ramenima od vešala ili odvođenja u logore smrti, naši ljudi su nalazili po koji groš da kupe ovaj list.

“Želim dragi Veljo da mi se javiš preko novina i lično kartom, jer mi se ovako sve čini da je samo san. Ja i Slobodan zdravi smo, on je zlatan, često spominje svoga taticu. Prohodao je kad mu je bilo godina dana, a govori prilično. Ovdje su veliki izdaci, pa mi je novac već na izmaku…“

Kako se srpska vojska pobednički približavala Beogradu u kasnu jesen 1918. od Niša, Kruševca i Kragujevca, tako su “Beogradske novine” sve više, kao i okupator koji ih je izdavao, gubile “tlo pod nogama”.

Redakcija je u žurbi napuštena pred grmljavinom srpskih topova, i zauvek iščezla u istoriji dok su poslednji Austrougari bežali preko Save u Zemun, i odatle, dalje na Sever.

Ali, ostala je tako ta epizoda da svedoči o jakom duhu onih koji nisu imali ni za “kruh” ali su davali poslednju paru da saznaju bilo šta o svojim najbližima. To mora da se pamti.