Beograđani bi prvi u svetu na radiju čuli novu ploču Bitlsa

Kada je Beograd otvorio vrata rok muzici?

Eks-ju, srpska i beogradska rok scena bili su gotovo uvek hitri odjeci svetskih trendova. Ali, kada je rok zakucao na vrata masovnih medija? Kada je postao jedan od simbola stare Jugoslavije koji nam i dalje budi nostalgiju?

Jer, iako je čitava tadašnja kultura bila izgrađena na temelju radničke klase, u krugovima dece komunizma sve je to bilo mnogo drugačije nego u prestonicama Istočnog bloka, Moskvi, Pragu, Budimpešti, Varšavi ili Bukureštu.

Imali smo pravi rok, slobodu u jednom domenu za koji je država shvatila da joj se isplati da popusti svoju čeličnu kontrolu. Nije da nisu motrili i ponekad malo pritegli, ali to nije sudbinski uticalo na eks-ju rok i pank scenu.

“Onoga trenutka (1962. godine) kada je rok dospeo u programe naših radio-stanica i na stranice naših listova – sve je počelo“, pisao je čuveni časopis “Džuboks” 1977. godine.

Stidljivo je to bilo, naravno, ali je glas Radio Beograda bio vrlo glasan, pa je i najmanji zvuk odzvanjao daleko. Do svakog mesta u Srbiji.

Početkom 1963. godine ovaj program (a ne zaboravimo da je radio tada bio najjači medij) uvodi emisiju “Sastanak u 9 i 5“, sa voditeljem Nikolom Karaklajićem.

Posle dobre prođe sa Karaklajićem 1966. uvedena je i emisija “Prijatelj zvezda“. Prijemčiv za široke narodne mase, ali malo drugačijeg ukusa, mladi voditelj Nikola Nešković privlačio je slušaoce. Tada počinje da se štampa i rok magazin “Džuboks”.

Marko Lopušina iz “Džuboksa” je povodom deset godina ozbiljnijeg pokrivanja roka u medijima intervjuisao Nikolu Neškovića.

“Rok muzika nije se pojavila onda kada su Bil Halej i njegove ‘Komete’ počele da sviraju. I pre toga je bilo roka u muzici, ali se on nije dovoljno primećivao. Zato moramo imati u vidu kompletnu situaciju stanja u mas medijima i sredstvima javnog informisanja šezdesetih godina. Upravo su prošli periodi suvišnog oduševljavanja italijanskom kanconom (San Remo), francuskom šansonom i engleskim evergrinovima, kada su počeli kod nas da se pojavljuju mladi ljudi, muzičari koji žele da se afirmišu“, pisao je ovaj novinar.

Kako kaže, u početku su mediji ne samo informisali, već i prenosili rok našoj sredini, da bi se potom pojavili autori koji su počeli da interpretiraju tu muziku.

“Granična kompozicija” je bila pesma “Pružam ruke”, legendarnih “Indeksa”. To je bila tačka od koje je “moglo nešto da se računa”.

Potom su usledili časopisi, štampanje ploča, koncerti i bendovi. Kao primer “specijalizovanih, pripremljenih koncerata, režiranih predstava koje imaju glavu i rep i koje su na liniji pop i rok muzike” novinar daje primer koncerta “Korni grupe” u Domu omladine.

Rok se, pisao je, probio u “konzervativnu strukturu jugoslovenskih festivala“.

Rok emisije povezale su slušaoce i radio, nastala je prisna komunikacija i jedna zajednica.

“Sa slušaocima smo organizovali sistem nabavke ploča kada smo zajedno na aerodromu čekali da iz Londona JAT-ovim avionom stigne nova ploča Bitlsa. Sa samo 12 časova zakašnjenja smo je prvi na svetu emitovali jer je u Engleskoj postojao embargo od 24 časa za puštanje na radiju nakon pojavljivanja u prodavnicama”, prisećao se Nešković.

“Čupavci” su tako zauvek osvojili Beograd, pamte se gitarijade na Sajmu, i dok se televizija najpre čudila i oklevala da u studio pozove domaće muzičare inspirisane pločama iz Londodna, radio je već svirao gromoglasno, a novine su krupnim slovima pisale o ‘mladom ludom svetu‘.