NAJNOVIJE
Top

I te 1924. godine Miholjsko leto zagrlilo je Beograd i u kasno predvečerje prvih dana oktobra na ulice izmamilo brojne šetače. Na korzou u Knez Mihailovoj bilo je najživlje.

A onda negde oko sedam sati najednom su svi počeli da se zbijaju na jednom mestu i da u neverici gledaju više galanterijske radnje Dragoljuba Ristića. Domunđavali su se, gurkali, komentarisali…

Tu između knjižare Gece Kona i cvećarske radnje Pauline Lebl oko dve hiljade Beograđana čekalo je nestrpljivo, čudeći se usput otkuda „bioskop na zidu“. Privukao ih je film ali još više – otkuda projekcija na korzou?!

Ovako je kasnije pisalo u žandarmerijskom izveštaju:

Preko puta g. Ristićeve radnje, pa jednom prozoru prvog sprata zgrade br. 8 stojao je namešten jedan bioskopski aparat, sa koga su projecirane slike. To je g. Ristićev stan. Trgovac je više svoje radnje namestio platno, koje je udešeno tako da preko dana služi za reklamu trgovine, a uveče za ovu amerikansku distrakciju“.

Danas bismo rekli “mag marketinga”, vešti trgovac Ristić je poskidao okna i okvire kako bi što bolje mogao da emituje „pokretne slike“.

S vremena na vreme bi se promolilo i njegovo nasmejano lice dok je sa zadovoljstvom posmatrao okupljeni narod.

– To je reklama, počeše da rezonuju neki.
– Hvata na bioskop!
– Kakva reklama! Čega ima tu reklamerskog? Zabavlja čovek sebe i zabavlja nas – šta tražiš više!

A, zaista, u samom filmu nije bilo – ničega reklamerskog. G. Ristić u svojoj trgovini prodaje krep de šinove, svile i kolonjsku vodu, a na filmu su prikazivane interesantne trke u Engleskoj i Americi, konkursi modernog igranja, sportovi na vodi, beli medvedi, bojišta u Flandriji iz Prvog svetskog rata.

A i tadašnji gradski oci su se potruduli da sve bude na nivou, ne baš svojom namerom, jer kako je jedan novinar duhovito zapisao „ispalo je odlično, zahvaljujući osvetljenju beogradske opštine koja je Knez Mihajlovu ulicu ostavilo potpuno mračnu“.

Naposletku Ristić je dobio ovacije i kao neki glumac se nekoliko puta pojavio na bis na svom prozoru uz poklon publici.

Ali, sve je poprimilo neočekivan ishod: policija se uznemirila.

Jedan žandarm, videvši sakupljenu veliku masu sveta koja je vikala i pljeskala, a neznajući u čemu je stvar, pomislio je da (tada već zabranjeni) komunisti drže zbor i odmah je javno preko telefona Upravi Varoši.

Vod žandarma i nekoliko detektiva dotrčali su kao bez duše da razjure prevratnike, ali kad su videli u čemu je stvar, i oni su se pomešali s publikom i takođe s najvećim zadovoljstvom posmatrali bioskop.

Ipak nije bila reklama, a Beograd je tako dobio svoj prvi bioskop na otvorenom.

Svakog trećeg dana, tačno u sedam sati uveče, dok je moglo da se stoji napolju i nije bilo kiše menjao se repertoar i Beograđani su gledali filmove.

Već naviknuti počeli su da donose sa sobom i male stolice i zauzimali mesta.

E, da… Taj datum koji je odavno zaboravljen bio je – 5. oktobar 1924.