Beograđani su 1934. godine dočekivali najneobičniji 1. april.
Čaršija je bila bukvalno u stanju pripravnosti! Spremalo se nešto do tada neviđeno – ogromno proširenje grada!
– Stanovnici Zemuna, Višnjice, Mirijeva, Velikog i Malog Mokrog Luga, Kumodraža, Jajinaca, Resnika, Kneževca, Žarkova, Železnika, Borče, Ovče i tako dalje postaće prvog aprila Beograđani. Obuhvatiće ih gostoprimljivo atar prestoničke Opštine, proširen novim Amandmanom – obznanila je Uprava grada Beograda, a prenele su novine.
A onda u redovima koji su se nizali ispisivane su reči na talasu neskrivenog podsmeha “starosedelaca” na procesiju koja je stizala i bukvalno iz blata do juče daleke periferije i još tamo preko nje.
– Stvar ni najmanje ne liči na prvoaprilsku šalu. U selima, koja će kroz petnaest dana pripasti Beogradu, vode se, verovatno, ovakvi razgovori:
“- Ama jesi li čuo za onog Aman Damenta što od nas napravi građane?
– Kakav li je to čovek?
– Ne znam kakav je, ali vidim da veliku snagu ima. Baš bih voleo da ga vidim i da mu čestitam što ovako proširi Beograd.
– Onda otidi časkom do Narodne skupštine nije daleko, u Beogradu smo. Bio je tamo onaj Aman… Aman…
– Aman, kako li se zvaše taj Aman?
– Aman Dament!
– Dabome, Aman Dament!”
Milutin Petrović, ondašnji predsednik Opštine beogradske iliti gradonačenik, kog su do tada hvalili da poznaje “i najmanji kutak Beograda i najzabačeniju ulicu”, našao se na meti sprdnje.
Po varoši se govorilo da mora da nabuba gde se to tačno nalazi Borča i kako se stiže do Resnika a da se ne zaluta, gde je koji svinjac u Kumodražu, a gde koji poljski toalet u Velikom Mokrom Lugu, kako da objasni onome iz Višnjice šta je to kaldrma a da ga ne uplaši jer je taj navikao samo po blatu da hoda…
– Umesto sa 45 odbornika, sada mora gospodin Petrović da izađe na kraj sa njih 75, od kojih se očekuje “veliki govornički elan” u kukanju za svojim krajem.
Na meti se našao i Moris Buli, šef Odseka javne higijene, koga su prozivali da mora da se lati posla i zavede oštre mere i pre 1. aprila u tom novom delu prestoničkog atara kako ne bi svojim prljavim navikama opoganili grad.
– A i direktor tramvaja i osvetljenja Bora Popović moraće se pozabaviti pitanjem tramvajskih veza sa prinovljenim krajevima Beograda, kao i pitanjem uvođenja električnog osvetljenja, koje bi, svakako, najubedljivije uverilo nove Beograđane da su zaista žitelji prestonice – moglo se pročitati tih dana u novinama.
I tako je, između podsmeha i stvarne potrebe za širenjem, Beograd tog 1. aprila 1934. postao teritorijalno znatno veći, ali ne nužno i složniji. “Aman Dament” je odradio svoje, a Beogradu je ostalo da decenijama posle toga vari svoje nove delove. Neke ni do danas nije prihvatio oberučke.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
