Beograd se posle Prvog svetskog rata i ujedinjenja Kraljevine SHS “borio” između tradicionalnog i modernog, postao je centar u koji su pristizali ljudi iz svih krajeva zemlje, a mnogi su bili siromašni radnici i zanatlije, kao i studenti iz raznih slojeva.
Povećavao se, postao prava metropola sa svim svojim kontrastima koji su se međusobno preplitali, uklapali, lomili ili “mirili”.
Najveći problem bilo je stanovanje – oni koji bi dolazili morali su da se odreknu velikog dela zarade kako bi platili sobičak, prepun dosadnih i neistrebljivih stenica, sa često neprijatnim gazdaricama. Zime su bile posebno teške, kad bi se čak i voda za umivanje ledila.
Ono što je takođe bilo oskudno, ali ipak mnogo manji problem od stana, bila je ishrana. Ono što danas zovemo “brza hrana” na ulici, bilo je i nekada popularno. I te kako… To je, zapravo, mnogima bio jedini način da se za manje novca prehrane. U zavisnosti od toga koliko bi imali siće u džepu tako bi se i hranili studenti i radnici, gosti i nadničari.
Hranilo se po čokadžinicama, prčvarnicama, narodnim kuhinjama (aščinicama), koje bi često od seljaka preuzimale neprodatu robu sa pijaca…
Ćevabžinice su bile i te kako popularne, a miris mesa sa roštilja širio se gradskim ulicama. Nisu to bile samo pljeskavice i ćevapi, već i neka zaboravljena jela, poput ćulbastije (goveđa “ruža” tučena da “omekša“).
Tu su bila i neka jela koja se danas mogu naći samo u specijalnim kafanama i restoranima, hrana za siromašne koja je u 21. veku postala “specijalitet”: crevca, škembići, pajšle ili tripe.
Kada se sa novcem baš ne bi oskudevalo, drugovi bi otišli na hrenviršle sa renom ili pak čvarke, a čvarci su bili kaloričan i pristupačan obrok. Slasnu večeru bi potom zalili kriglom piva.
Bilo je i veresija, koje su se nekada i praštale, a katkad bi ugostitelji znali da “uhode” svoje goste i godinama potom.
A osveženje – nije bilo govora o flaširanoj vodi i gaziranim sokovima. Pili su se boza i salep, a umesto trafika ove napitke prodavale su bozadžije i salepdžije, noseći boce na dvokolicama ili čak ramenima. Zastajali bi na uglovima ulica i užurbanim prolaznicima vikali: “Boza hladna, ledena” ili “Salep, medeni, medeni“.
Salep se prodavao vruć i to je još jedno, nažalost, zaboravljeno piće. Kako je pisao Dimitrije Knežev, Vojvođanin koji je u Beograd došao između dva rata da studira pravo, u svojoj knjizi “Beograd naše mladosti”, salep se proizvodio posle rata još “ponegde u Maćedoniji”.
To piće je, piše, bilo čudotvorno za nazeb.
“Nije ni čudo: Savremeni farmakolozi su pronašli da sadrži alkaloide i glikozide, baš kao i čudotvorni koren ‘ginseng’, koji piju kineski i tibetanski stogodišnjaci“.
Od slatkiša bila je popularna, recimo, alva sa sudžukom uz gemišt.
Neki studenti morali su da rade kao konobari u studentskim udruženjima, ne bi li dobili besplatan obrok, jer nisu imali dovoljno novca. Tako se školovao deo buduće beogradske inteligencije.
Na ulicama su mogle da se vide i boce s mlekom, ono se prodavalo tako što su ga u grad donosili seljaci iz okolnih mesta: Kumodraža, Jajinaca, Vrčina… Bilo je i gradskih melakara, pa ste tako u Vojvode Stepe mogli da vidite čak i krave.
Mogli su se videti i seljaci koji na leđima nose prase, jagnje, živinu, i, ako imaju sreće, prodaju teret i pre odlaska na pijacu.
Beograd je bio toliko šarenolik da ste na jednom uglu mogli da vidite moderna zdanja i ulickanu gospodu, a na drugom prizor orijentalne varoši. I jedno i drugo činilo je grad koji je rastao, širio se i prihvatao sve namernike.
Takav je, na sreću, ostao i danas.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
