Modernizacija komunikacija menjala je i nas – beogradske govornice

Da li bi Vam delovalo čudno kada bi Vam neko rekao da su na potezu od Slavije do Kalemegdana jednom radile čak – 52 telefonske govornice?

Pod uslovom da uopšte pripadate generaciji koja zna šta su bile “govornice“. A tek kako su pratile tok vremena i osavremenjivale se…

Jedna takva davna priča iz tehnološke “arheologije” koja govori o promenama kroz koje su prolazile naše komunikacije, i mi sami uz njih, je i ona o prvoj telefonskoj govornici koja je u kabini imala ugrađeno osvetljenje.

Počela je da radi u julu 1991. godine na uglu Mačvanske i Ulice maršala Tolbuhina. U toj osvetljenoj govornici moguće je bilo i zakazati razgovore pošto je ona imala svoj pozivni broj.

Osvetljenje je bilo prvi korak u modernizaciji javnih govornica, jer je u planu bilo da se do jeseni iste godine otvore slične na platou ispred Ekonomskog fakulteta.

Ideja je bila i da se tadašnje govornice koje su stihijski postavljane instaliraju na frekventnim mestima u gradu, što je prvenstveno značilo na stanice “Beo-taksija”, kao i u gradskim trafikama gde su stizali najsavremeniji “Kapos”aparati.

Reč je o telefonima koji je građanima trebalo da omoguće daleko jednostavnije telefoniranje u mesnom, međumesnom i međunarodnom saobraćaju bez upotrebe žetona.

Jedna od novina koja se u to vreme nudila Beograđanima bila je da se na taksi stanicama, osim telefoniranja iz njih omogući i pozivanje ovih govornica, recimo, naručivanje taksi vožnje, a prema planu i one bi noću bile osvetljene. Zahvaljujući tome što bi bili na taksi stanici ovi telefoni bi uvek bili ispravni, jer je uvek bilo ljudi, pa se vandali ne bi usuđivali da ih lome.

Tih devedesetih godina od 950 javnih govornica, samo 750 aparata je radilo, a ostalih 200 je bilo na popravci.

Na potezu od Slavije do Kalemegdana, radile su 52 govornice, što je u današnjoj eri mobilnih telefona gotovo neverovatno. Na ulicama drugih delova grada bilo ih je još 80, iz trafika su građani mogli da telefoniraju sa 110 aparata, dok su ostali javni telefoni bili u bolnicama, domovima zdravlja, studenstkim domovima, na železničkoj stanici…

Na periferiji grada je, međutim, bilo daleko manje mogućnosti za telefoniranje, po pravilu samo jedna ili eventualno dve u naselju. Tada su, u vreme letnje sezone, i na Adi Ciganliji radila čak 20 telefona, pa su Beograđani mogli da se javljaju i direktno sa kupališta.

Iako su ekipe majstora “Gradskog telefona” svakodnevno obilazile sve govornice, aparati koji su se nalazili na otvorenom prostoru, radili su samo dva sata dnevno. Najčešće su bili u kvaru zbog zaglavljenih predmeta u kanalu za žetone. Oni koji su želeli da telefoniraju su zbog toga negodovali, ali pravog leka za nemarne sugrađane nije bilo.

Aparati koji su se montirali koštali su od 12.000 do 24.000 ondašnjih dinara, a svakodnevne popravke stajale su od 30 do 500 dinara, ali bilo je i kvarova za koje je moralo da se izdvoji i po 5.000 dinara.

Još jedan od problema sa kojim su se susretali u “Gradskom telefonu” bio je i taj što su žitelji pojedinih mesta negodovali protiv postavljanja govornica u njihovim zgradama. Takva situacija postojala je u naselju Novo Mirijevo.

Iako da nigde u blizini gotovo da nije bilo drugih telefona, Mirijevcima nije odgovaralo da se razgovara iz njihovih ulaza. Drugog mesta za postavljanje, međutim, nije bilo, a jedan od razloga da se oni baš tu postave bio je i taj što su na taj način bili zaštićeni, pa nisu bili na meti izgrednika.

Stanari su, međutim, imali drugačije mišljenje. Oni su smatrali da su govornice razlozi za okupljanje mladih ljudi i sedenje na stepeništu, što je stvaralo galamu, a stakla na ulaznim vratima su zbog toga često bila polomljena i išarana.

U nekim zgradama su sami stanari čuvali telefone od vandala, kao što je bio slučaj u mirijevskoj zgradi u Ulici Meše Selimovića u broju 22. Oni su bili spremni i da daju žeton onima kojima je telefon preko potreban, a nisu ga imali. Brojniji su, ipak, bili oni koji su tražili da se govornice premeste na neko drugo mesto, pa su tako na kraju u ovom naselju ostali samo sa dve govornice.