Danas je gotovo nepoznato da su u Beogradu svojevremeno, tokom 1970-tih i 1980′-tih godina 20. veka, u vreme društvene svojine, postojale ilegalne “agencije” za izdavanje neuseljenih “društvenih prostorija”, odnosno, stanova.
Prazni stanovi bili su često na meti onih koji još nisu imali krov nad glavom u gradu u koji su prispeli da u njemu zauvek ostanu. Pomoć u tom poslu davale su im svojevremeno ilegalne agencije za iznajmljivanje stanova, koje su za klijente imale čak oko 50.000 porodica u Beogradu!
U prilog agentima išlo je i to što opštine i radne organizacije kojima su pripadali stanovi – nisu vodile dobru evidenciju o stanovima bez vlasnika.
Lovci na prazne stanove imali su na svojoj strani spor i komplikovan način dobijana prava na stan u preduzećima: dugačke rang liste, teškom mukom stečene bodove, svađe oko nosilaca stanarskog prava… Na ruku im je naročito išla nebriga o društvenoj imovini. A kada se tome doda i nezvaničan podatak da je prestonicom u epohi jugoslovenskog socijalizma stalno “cirkulisalo” 7.000 do 8.000 neuseljenih stanova, onda je jasno postojanje ovakvog tržišta koje je nudilo tuđe – a ničije.
Da je sve već bilo otišlo predaleko svedoči i pisanje tadašnjih medija koji su javnost obaveštavali o postojanju velike novobeogradske agencije, koja se kasnije “razbila” na nekoliko manjih.
Agenti su nudili ne samo stanove, već i prazne vešernice, potkrovlja i svaki drugi prostor u kome se moglo stanovati. Prestonicom je uveliko kružila priča o izvesnom penzioneru koji je bio najumešniji u izdavanju praznih i tuđih stanova.
Priča o njegovom umeću proširila se među „beskućnicima” i on je počeo da naplaćuje svoje usluge.
Niko tada, nažalost, nije mogao da pobroji sve amatere u glavnom gradu koji su se bavili ovim poslom, a ovaj penzioner je tvrdio da opština Voždovac, na kojoj je “ordinirao”, nema pojma šta joj se dešava sa stanovima.
Nadležni, naravno, nisu želeli da priznaju svoje propuste u brizi o stanovima koji su im povereni i tvrdili su da drže sve konce u svojim rukama.
Primera radi, na Voždovcu su objašnjavali da su za svako ilegalno useljenje pokrenuli postupak i da je trećina pozitivno rešena, a ostali čekaju sudski epilog. S druge strane, novobeogradski opštinari priznali su da ništa ne znaju o čak 610 svojih stanova, osim da su u njihovom vlasništvu. I u Zemunu su bili spremni da na sebe preuzmu delić odgovornosti i činilo se da znaju da problem postoji.
Društveni stanovi su tako bili predmet raznoraznih mahinacija, loše regulisanog statusa i pružali su krov nad glavom i onima kojima nisu bili namenjeni.
Tek sa mogućnošću otkupa 1990-tih, i pretvaranja društvene svojine u privatnu, počeće da se menjaju pozicija i status nekretnina na novouspostavljenom tržištu, da bi već u 21. veku zauvek iščezao pojam “društvene svojine”, i nekretnine postale u potpunosti privatno vlasništvo.
Ostalo je ipak nepoznato koliko je lovaca na prazne stanove uspelo kasnije da preko otkupa postane vlasnik stana u koji se upalo bez ikakvog osnova, u vreme kad je to bilo moguće.
Danas zvuči nestvarno, da je bilo moguće postati najpre stanar, a zatim i vlasnik stana bez ikakvog osnova, gotovo besplatno, uz pomoć sopstvene drskosti i “agencije”, odnosno – skupa lovaca na prazne stanove
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
