Iščezli podvožnjak ostao u gorkom sećanju

U predvečerje Drugog svetskog rata, novembra 1938. godine, u Beogradu, tačnije na Novom Beogradu, koji još zvanično nije ni postojao, nastalo je jedno kultno istorijsko mesto. Trideset godina kasnije baš tu će se odigrati događaj koji je postao istorija: narodna milicija je presrela pobunjene studente 3. juna 1968.

Ne samo da ih je presrela, već su i grozne batine dobili kod podvožnjaka ispod pruge, upravo tamo gde se danas nalazi „Ju biznis centar“ , nasuprot Palate Srbija, tačnije njenog Zapadnog krila.

Ovo kultno mesto svi su odavno zaboravili i tek po koji stariji Novobeograđani ili Zemunci mogu da posvedoče da se u centar prestonice kolima išlo kroz podvožnjak. Nalazio se kod današnjeg Bloka 30, uz kružni prelaz sa rampom. Tek kasnije se izgradio Bulevar Lenjina, odnosno sadašnji Mihajla Pupina. Kada bi padala kiša vozači su birali između čekanja na rampi i zaglavljivanja u barama podvožnjaka.

A, onda je samo jednog dana nestalo i pruge i prelaza, a podvožnjak je zatrpan, da bi ponovo volšebno izronio 1991. godine prilikom izgradnje „Ju biznis centra“, kada je definitivno srušen. Kako je tih davnih godina Novim Beogradom išao i trolejbus, tuda su vodile i žice za trolu, sve do Studentskog grada.

Kada je 28. novembra 1938. godine otvoren novi put Beograd-aerodrom Zemun, bez ikakve ceremonije, najavljena je tada i izgradnja savremenog puta za Zagreb. Kraljevina Jugoslavija je tih godina počela da ulaže mnogo više novca u putnu infrastrukturu, a ključni objekat je bio – upravo ovaj podvožnjak.

Odlučeno je da novi put ne prelazi preko pruge, zbog jakog saobraćaja prema Novom Sadu i Zagrebu, već da se automobili i vozovi kreću na dva nivoa.

Tada, međutim, nastaju novi problemi. Podzemne vode počinju da ometaju radove na ovom poduhvatu, pa je u rekordnom roku izgrađen rezervoar sa automatskom pumpom za izbacivanje vode. Tu su se ujedno slivale i kišnica i podzemne vode, ali problem je samo delimično bio rešen.

Ovaj deo saobraćajnice nije bio samo tesan, već je često bio pod vodom, a usred leta vlažan. Dubina jezerceta koja bi se ovde stvarala nekada je prelazila čak jedan metar.

Vozači su tada do Beograda birali put preko Zemuna, umesto Novog Beograda. Podvožnjak je važio za usko grlo sve do puštanja vozova na trasu železničke pruge od bivšeg novobeogradskog buvljaka, današnje nove autobuske stanice do Tošinog bunara.

Ono po čemu je, ipak, najviše upamćen su studentske demonstracije daleke 1968. godine. Novi Beograd se tada bitno razlikovao od današnjeg. Železnička pruga išla je drugom trasom, a stanica Zemun je bila kod hotela “Jugoslavija”, a jedini put za Beograd išao je ispod podvožnjaka. Upravo na tom mestu, između Skupštine opštine Novi Beograd i zgrade SIV-a, studente je 3. juna 1968. dočekao kordon milicije dugačak oko pedeset metara. Bio je u obliku ćiriličkog slova “P” i blokirao je prolaz kod podvožnjaka.

Kolona koja je navirala ka ovom mestu pevala je himnu, ali i “Druže Tito, mi ti se kunemo...”, “Internacionala” i “Bandjera rosa“…  

Dve delegacije pokušale su da pregovaraju sa milicionerima, oni su odbili bilo kakve razgovore. Zahtev je bio izričit, studenti moraju  da se vrate u svoje sobe, ali oni to nisu želeli. Novi Beograd još uvek bio veliko gradilište, kamenja i cigala bilo je na sve strane.

Tada kreće uzajamno kamenovanje – studenti koriste cigle, milicioneri kamenje sa železničke pruge, a onda kreću na juriš sa isukanim pendrecima. Desetine studenata je surovo pretučeno, mnogi su bili i ozbiljno povređeni… Reč “podvožnjak” zauvek se tog toplog letnjeg dana urezala u svest Beograda.

Čini se da zato iščezli novobeogradski podvožnjak, iako ga nema već skoro pola veka, danas u najsnažnijem sećanju imaju ipak – nekadašnji studenti.