Nisu dali Maršala Tita

Tog 26. marta 1992. godine Beograd je bio prestonica države koja se raspadala u krvavom ratu. Pod utiskom velikih demonstracija koje su se odvijale prethodne godine u tom mesecu, kraja jedne ideologije i opštih promena koje su već bile očite i nezaustavljive, odbornici Skupštine grada Beograda, odlučili su da ipak konačno skinu Titovo ime s druge glavne ulice u prestonici (današnja Kralja Milana).

I tu su se baš zapetljali. Uprkos velikom naboju u javnosti, većina gradskih odbornika odložila je “presudu“. Nisu dali Maršala Tita. Ali su zato Marks i Engels uz manje muke “proterani” u korist Nikole Pašića, kao nekakav ustupak opštem raspoloženju u javnosti.

Za razliku od Bulevara revolucije ili Ulice 29. novembra, stari naziv Trg Marksa i Engelsa munjevito je tako zbrisan iz kolektivnog pamćenja. Tek bi neko, omaškom, u narednim godinama i dalje prevrnuo jezik kako više ne treba pa rekao Trg Marksa i Engelsa, a osim što je već zvučalo čudno, mnogi mlađi nisu više ni znali na koji trg taj sagovornik iz prošlosti zapravo misli. Istovremeno, sa promenom imena trga, tu je i podignut prvi javni spomenik nekomunističkoj ličnosti u Beogradu od 1945. godine: čoveku po kom je ovaj prostor nazvan. Kao da je Nikola Pašić oduvek gledao na Skupštinu!

U Skupštini grada na tu temu bila je samo jedna naivna pridika: delegat Radošin Rajović rekao je da se u slučaju Marksa i Engelsa radi o priznatim misliocima i da bi bila nepravda da im se oduzme trg. Sigurno smo da je i on brzo zaboravio ovo staro ime koje, ma koliko da su ovo zaista priznati mislioci, neodoljivo simbolizovalo epohu ideološke rigidnosti, neprihvatljive za vreme koje je dolazilo.

E sada – Tito. Zašto se on “nije dao”?

“Glavna beogradska ulica i dalje nosi ime maršala Tita. Delegati Skupštine grada na jučerašnjoj sednici nisu uspeli da se usaglase oko novog imena saobraćajnice koja povezuje Terazije i Slaviju”, pisala je “Politika” 27. marta 1992.

“Na početku rasprave Milorad Unković, predsednik Skupštine Beograda, rekao je da se oko preimenovanja ove ulice sprovela i javna anketa, komisija je donela odluku da se ponudi novo ime – Ulica Svetog Save, ali da je nekoliko časova pre početka sednice Komisija za nazive ulica i trgova ponudila još jedan, najnoviji predlog – Starogradska ulica.Odbor za društveno-politički sistem nije prihvatio ponuđena rešenja i predložio je da se rasprava o ulicama odloži. Međutim, delegati su odbili taj predlog i odlučili, ipak, da raspravljaju o nazivima ulica.“

Kakav je to bio “podmetnuti” predlog?

“Radul Jovanović se zapitao zašto je naprečac zamenjen predlog, ocenjujući najnoviji naziv – Starogradska ulica – smešnim“, pisalo je u izveštaju sa sednice.

Tog dana još su neki stari nazivi otišli u istoriju.

Ulica Stjepana Radića postala je Ulica heroja Milana Tepića; Ho Ši Minova – Bulevar umetnosti: Lenjingradska – Petrogradska; Bulevar oktobarske revolucije – Bulevar mira; Georgi Dimitrova – Ulica Ilije Garašanina.

Uprkos tom inicijalnom odbijanju da se promeni ime ulice Maršala Tita, već mesec i po dana kasnije, u maju 1992. doneta je odluka da ponese drugačiji naziv: ali, umesto vraćanja starog naziva, Kralja Milana, koje je nosila sve do 1945. godine, izmišljen je nov naziv – Ulica srpskih vladara. To rogobatno i očito politički sklopljeno ime, ova ulica prestaće da nosi 2003. godine kada joj je konačno vraćeno prvobitno ime.