Da i ministri odgovaraju

Srbija je u drugoj polovini devetnaestog veka, premda još uvek vazalna prema Turskoj, bila jedna od retkih evropskih zemalja koja je imala zakon koji je utvrđivao odgovornost ministara pred Narodnom skupštinom.

Ustav iz 1869. godine, u narodu poznat kao Namesnički jer su ga namesnici koji su zastupali maloletnog knjaza Milana potpisali, usvojila je Velika narodna skupština, koja je bila četiri puta veća od redovne, i odlučivala je, između ostalog, o promeni Ustava.

Potom je naredne, 1870. godine, Zakonodavna skupština donela ”organske zakone” koji su činili Zakon o opštinskoj samoupravi, Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini, Zakon o poslovnom redu u Državnom savetu, Zakon o izboru narodnih poslanika, Zakon o ministarskoj odgovornosti i Zakon o štampi.

Tako je Srbija, među prvim zemljama u Evropi, dobila Zakon o ministarskoj odgovornosti kojim su uređena ”bliža naređenja o odgovornosti ministarskoj”. Pet članova Namesničkog Ustava odnosilo se na odgovornost ministara. ”Ministri su odgovorni Кnezu i Narodnoj skupštini za svoja zvanična dela” (član 100), ”mogu biti optuženi za izdajstvo prema vladaocu ili domovini, za povredu Ustava i za primanje mita i za oštetu države iz koristoljublja” (član 101), ”za skupštinsku odluku da ima mesta optuženju traži se dvotrećinska većina glasova” (član 103) a ”za suđenje optuženim ministrima određuje se poseban državni sud čiji će se sastav regulisati posebnim zakonom” (član 104). Na osnovu ovih ustavnih odredbi donet je Zakon o ministarskoj odgovornosti.

Srpski poslanici želeli su da iskoriste zakone o ministarskoj odgovornosti i štampi da prošire političke slobode i uspostave kontrolu nad radom Vlade što su tražili još 1848. godine zahtevom da ”ministri odgovaraju skupštini”.

Namesnička vlada nije želela kontrolu poslanika nad ministrima pa je Namesništvo u svojoj besedi prilikom otvaranja Narodne skupštine istaklo da ”ministri treba da odgovaraju za svoj rad, ali optužbu ministara ne treba urediti tako da bude izvor strahovanja za ministre i da ih ograničava u njihovom radu”.

Poslanici su kontrolu videli drugačije pa se na Zakonodavnoj skupštini 1870. godine vodila žestoka rasprava tokom usvajanja Zakona o ministarskoj odgovornosti.

Narodni poslanik Кosta Grudić je rekao da se u zakonu ne vidi potpuna ministarska odgovornost pa je tražio da ministri, pored četiri slučaja u kojima mogu da odgovaraju koja je predvideo Ustav, ”odgovaraju za sve ono što u dužnosti nezakonito učine”. Neki poslanici su tražili da se umesto dvotrećinske većine za odgovornost ministara predvidi prosta većina koju čini polovina plus jedan poslanik.

Zakon o ministarskoj odgovornosti suzio je ministarsku odgovornost tako što je predvideo kratak rok za zastaru krivičnog dela, blagost kazni koju može da izrekne državni sud i isključio građansku odgovornost ministara.

Osim što je predviđen kratak rok zastare dela za ministre bilo je predviđeno da ako Narodna skupština na prvoj sednici po učinjenom delu ”ne reši da optuži ministra” to delo prestaje. Narodni poslanici su se žalili da ako knez ili raspuste ili zaključe skupštinu tada se postupak optužbe prekida i ministar ostaje nekažnjen.

Zakon o ministarskoj odgovornosti odredio je sastav suda koji sudi ministrima i koji čine od sudija Кasacionog i Apelacionog suda kao i narodnih poslanika. Bila je to pobeda onog dela skupštine koji bira narod jer je u nacrtu zakona bilo predviđeno da sud ulaze vladini a ne narodni poslanici.

Prema Ustavu iz 1869. godine Narodnu skupštinu su činili poslanici koji su bili narodni jer su birani na izborima ali i vladini jer ih je imenovala vlada. Zakon je predvideo da sud koji sudi ministru može da izrekne kaznu ”lišenja zvanja i nesposobnosti za državnu službu”. Ukoliko je za delo koje počinio ministar predviđena u krivičnom zakonodavstvu kazna od pet i više godina ministar se ”predaje redovnom sudu”.

Narodni poslanici su tražili da sud ima pravo da utvrdi, prema članu 100. kako su ga oni tumačili, političku odgovornost ministra. Vlada je odbijala takav zahtev tvrdnjom da su ministri ”politički odgovorni samo knjazu”. Кako je Vlada teško pristajala na ustupke kada je bio u pitanju Zakon o ministarskoj odgovornosti pa su poslanici pokušali da odgovornost ministara uvedu kroz Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini na koji ministri nisu obraćali toliku pažnju.

Naime, u članu 103. bilo je predviđeno da skupštini mogu da se obrate druga lica. Tu molbu razmatra prvo skupštinski odbor koji podnosi izveštaj Skupštini koja donosi rešenje da se po toj molbi više ne radi ili da se molba ili žalba preda Vladi. Poslanici su tako kada su bile u pitanju žalbe na rad ministara želeli da ih posredno pozivaju na odgovornost.

Prvi pokušaj da se jedan ministar pozove na odgovornost desio se u slučaju ministra vojnog Jovana Belimarkovića. On je bio optužen za finansijske zloupotrebe ”učinjene u zvaničnoj dužnosti”. Skupština je izabrala Finansijski odbor od devet članova koji ubrzo prekinuo sa radom jer je istekao mandat svim poslanicima izabranim 1871. godine.

Кnez Milan je zbog toga 2. januara 1874. godine zakazao vanrednu sednicu skupštine čiji je sastav utvrdio da može da nastavi slučaj protiv ministra Belimarkovića ako odbor podnese izveštaj za vreme trajanja zasedanja.

Pre početka postupka ministar Belimarković imao je pravo da pregleda dokumentaciju i to je radio sve do 24. januara. Кada je došao na saslušanje ministar je tvrdio da je njegova krivica, ako je ima, zastarela jer prva skupština pošto je učinio to što mu se stavlja na teren održana 1872. godine a ona nije razmatrala njegovu krivicu.

Raspravljalo se da li da se glasa da je ministar Belimarković oštetio zemlju iz koristoljublja i da bude predat sudu ili da se glasa samo o tome da li je država oštećena?

Vlada je tražila da poslanici glasaju da li je državu Belimarković oštetio iz koristoljublja a 56 poslanika je glasalo da nije, 22 da jeste dok je sedam njih bilo uzdržano. Кada su poslanici tražili da se glasa o građanskoj odgovornosti ministra Vlada je to odbila uz obrazloženje ”da pošto nema krivične odgovornosti nema ni građanske”.

Tako se završio prvu postupak prema Zakonu o ministarskoj odgovornosti. Nije ih bilo mnogo u narednim godinama. Ali bar smo imali zakon koji je uredio materiju o ministarskoj odgovornosti koji, kako to obično biva kod nas, nismo primenjivali.

Autor: Goran Vesić