Prvo beogradsko pozorište nalazilo se u carinarnici, “Đumrukani” na obali Save, u Karađorđevoj ulici, a drugo je otvoreno u maju 1847. i, na žalost, radilo je samo deset meseci. Zvalo se Pozorište kod Jelena i predstave je davalo u čuvenom hotelu koji se nalazio u današnjoj ulici Kralja Petra.
Ispostaviće se da će, iako je bilo tako kratkog veka, izazvati teške sukobe među Beograđanima, a naročito – novinarima.
Tih godina u prestonici je bilo svega pet novinara od kojih su se čak četvorica prezivala Popović. Miloš Popović je bio zvanični urednik Srbskih novina i Podunavke, Pavle Ars. Popović vodio je Novine čitališta beogradskog, dok je Kornelije Popović imao ulogu njegovog pomoćnika. Glavni saradnik Čiča Srećkovog lista bio je arhimandrit Gavrilo Popović, a sa svima njima u jakoj i često zategnutoj vezi bio je i glavni Popović iz popečiteljstva prosveštenija (ministarstva) – Jovan Sterija Popović.
U leto 1847. godine, kada je pozorište krenulo da radi punom parom, na njegovu nesreću otvorilo se i plivalište na Savi u blizini pristaništa, ispod samog Kalemegdana.
U njemu je jedan stručan učitelj počeo da uči kupače lepom plivanju. Novine su odmah počele da pišu posprdne članke o „školi“ uz konstataciju da se „razume naravno da su tako obrazovani kupači umeli da se okupaju bolje i lepše od onih neškolovanih“.
Plivalište je uredio izvesni Karl Kralovanski, fabrikant sirćeta, a od tada i vlasnik kupališta, ali i trgovački agent. Učitelj plivanja zvao se Albert Dragoner. Okretan i vešt čovek, postao je odmah retka atrakcija, pa je publika brzo pojurila na Savu, promenivši prioritet u interesovanju. U pozorištu je odjednom bilo sve manje posetilaca i novinari su već započinjali kavgu.
Prvi list po rangu, Srbske novine i njihov dodatak Podunavka, povlađujući interesu mnoštva, počeli su odjednom da pišu lepše i više o plivalištu nego o pozorištu.
To je izazvalo drugog novinara, Pavla Popovića da pod pseudonimom Sveštenić objavi u konkurentskim Novinama čitališta beogradskog sledeće: U Beogradu postoji pozorište i opet strani redko čuju šta se tu predstavlja. Naprotiv o plivalištu smo čitali mnoge i povelike člankove. Ja ne kažem da plivalište nije polezno, no opet mislim da je pozorište zavedenije blagorodnije i zato kad o tome čitajući svet bar u Podunavki ne nalazi izvestija, preduzeo sam uredno u Novinama čitališta javljati šta se kad predstavljalo sa primedbama.
Sveštenić se pojavio sa zakašnjenjem, kada je leto već prošlo, ali je ipak izazvao novog Popovića, koji nije bio novinar, već naučnik – Đuro Daničić Popović. Vrlo mladi i vrlo čuven Popović se umešao u ovu kavgu pošto je bio mlađi brat Miloša Popovića, urednika Srbskih novina.
On je poslao svoje mišljenje o pozorištu i plivalištu i to čak iz Beča gde je živeo. Opredelio se, jasno, za plivalište i svoj osvrt započeo ovako: Plivalište je od potrebe i koristi, a za zabavu svakome čoveku, a “pozorište” samo za zabavu besposlicama i imućnim ljudima.
Reč pozorište je Daničić Popović stavio pod navodnike, što ukazuje kakvo je njegovo mišljenje bilo o njemu.
Kavga se nekako okončala skorom propašću drugog pozorišta, a nedugo zatim i plivalište je postalo istorija. Svi Popovići su se okrenuli nekim drugim temama ali je u javnosti ostao gorak ukus ovog medijskog rata četiri prezimenjaka.
Ipak, kao da je toksično nasleđe te kampanje vođene protiv pozorišta ostalo da živi: posle punih 27 godina, 28. decembra 1875. godine jedna grupa poslanika Skupštine Kneževine Srbije ustala je čak i protiv Narodnog pozorišta u Beogradu sa predlogom da mu se ukine državna pomoć u iznosu od 200.000 čaršijskih groševa.
Na čelu predlagača nalazio se Nikola Krupežević, a tu su bila još i dva popa – Novak Milošević i pop Popović: Pozorište beogradsko, gdi gospoda i gospođe, gazde i gazdarice beogradske skoro svake večeri uživaju i seire.
Ono što je jasno ukazivalo gde je ležao neverovatan koren ove sulude inicijative bilo je to što je ta rečenica doslovce prepisana iz nekadašnje bečke kolumne Daničića Popovića kada je, da pomogne bratu u njegovom apsolutno bizarnom i besmislenom medijskom obračunu sa prezimenjacima, agitovao za kupalište – protiv pozorišta.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…