NAJNOVIJE
Top

Negde pred zimu 1937. godine jedno veliko jato divljih pataka preletelo je preko Beograda upravcu Zemuna. Ovo jato videli su mnogi Beograđani, ali nisu primetili da se među njima nalazi i jedna velika roda. Ova ptica je kružila nad Kalemegdanon, prikupila malo grančica i slame, i zaustavila se na dimnjaku Umetničkog paviljona „CvijeteZuzorić”.

Nedugo zatim u Paviljonu je počelo da se puši, radijatori nisu mogli da se zagreju, a članice Udruženja grdile su odžačare koji su nedavno čistili odžake, kako taj posao nisu dobro obavili. I ko sve nije dobio grdnju, dok se konačno nije otkrio pravi povod ovom „kvaru“.

Upravo ovaj neočekivani dolazak rode, poslužio je kao povod da jedna mala organizacija dece dobije ime, koje je inače dugo tražila.Tako je nastalo „Povlašćeno pozorište za decu i omladinu Roda“ ili samo „Rodino pozorište“. (Ono „povlašćeno” značilo je da je bilo oslobođeno od poreza i taksa).

Pokretačka ideja za nastanak dečijeg pozorišta potekla je od samog Branislava Nušića, koji je smatrao da su deca budućnost zemlje, kulture i pozorišta, buduća obrazovana publika i kreatori kulturne politike zemlje u kojoj žive, a osnovali su ga njegova ćerka Margita Gita Predić Nušić, njen suprug Milivoj-Mima Predić, dramaturg, Nušićeva rođaka Sofija Vukadinović, glumica, i njen suprug Živojin-Bata Vukadinović, novinar „Politike”.

Veliki srpski pisac, diplomata, novinar: Branislav Nušić

Nije slučajno što je Gita Predić-Nušić osnivač jednog dečijeg pozorišta. Ona i njen brat Strahinja Ban bili su glumci prvog dečijeg pozorišta – „Malo pozorište za decu“ koje je u periodu između 1905. do 1907. godine Branislav Nušić vodio zajedno sa piscem i učiteljem Mihailom Sretenovićem.

Pozorište je redovno prikazivalo predstave, isprva u jednoj baraci na mestu gde je danas francuska ambasada, a kasnije u sali restorana „Takovo“ na Terazijama i u restoranu „Kolarac“. Pozorište je imalo svoj orkestar, garderobu i dekor, a na repertoaru su bile predstave „Živelutke“, „Snežana“, „Naša deca“, „Rastko Nemanjić“, „Seoba Srba“, „Car Ćira pred vilinskim dvorovima“.

Nakon prestanka rada „Malog pozorišta za decu“ beogradska čaršija decenijama je vapila za postojanjem jednog stalnog dečijeg pozorišta. Ideja je zaživela tek 1937. godine i konačno je prva predstava „Rodinog pozorišta“ bila zakazana za 19. januar na Kolarčevom narodnom univerzitetu.

Nažalost, baš tog dana Nušić je preminuo i premijera je pomerena za 23. januar 1938. godine.

Na predstavama ovog malog teatra angažovani su odrasli, profesionalni glumci ali i deca amateri. Za svaku predstavu osnovnoj školi u Beogradu slata je po jedna besplatna ulaznica za siromašne đake.

Predstave su najčešće igrane na Kolarčevom narodnom univerzitetu i u Manježu, a popularne tačke bile su „Čudesna svirala“, „Puslica“, „Našoj deci“, „Cirkus“, „Veštica“, „Crvenkapa“, „Miševi“, „Mačka koji govori“, „Kestendžije“, „Škotske igre“, „Emili detektivi“, a jedna od najpopularnijih bila je „Rista sportista“ po komadu čuvene glumice Ljubinke Bobić.

Ova predstava bila je toliko omiljena da je inicirala i nastajanje istoimenog stripa koji je objavljivao list Politika.

Pored glume „Rodino pozorište“ imalo je dva dečja hora. U jednom su bila najmlađa deca, u drugom starije devojčice i dečaci.

U sastavljanju repertoara za dečje predstave bilo je angažovano više domaćih književnika za decu, a u predstavama su učestvovali poznati reditelji i glumci poput Žanke Stokić, Ljubinke Bobić, Kapitaline Erić, Milivoja Živanovića, Viktora Starčića.

Na „Rodinim” daskama svoje prve umetničke korake napravili su mnogi velikani beogradske i svetske umetničke scene, poput glumaca Vlastimira Vlaste Velisavljevića, Dubravke Perić, Petra Slovenskog, sve tri sestre Ulmanski: Renata, Ksenija i Milana, rediteljka Olga Spiridonović, Katarina Obradović, prima balerina Narodnog pozorišta, i baletski umetnik svetskog glasa Milorad Mišković.

Drugi svetski rat prekida delatnost „Rodinog pozorišta“, a nakon rata, 1945. godine, jedno kratko vreme nastavlja sa radom ovaj put kao Pionirsko pozorište.

Pod strogim okom nove socijalističke vlasti biva zatvoreno pod obrazloženjem da „nije pedagoški da se deca bave glumom i baletom, da je to čak krajnje štetno za njihov uzrast, da su u pozorištu izloženi opasnosti da steknu bolesne ambicije i da je bolje da se posvete samo učenju“.

Tako je Beograd ostao bez pozorišta za decu.

Međutim, Gita Predić Nušić nije odustala.

Dugogodišnji pedagog kroz čiju su školu pozorišta su prošle generacije dece, insistirala je da se pozorište za decu ponovo otvori i konačno, nakon pet godina borbe dobija saglasnost o pokretanju novog dečjeg pozorišta.

13. oktobra 1950. godine dobar duh „Rodinog pozorišta“, preselio se u tog dana osnovano dečije „Pozorište Boško Buha“.