Već u prvim godinama po okončanju Drugog svetskog rata 1945. beogradsko podzemlje imalo je nekoliko provalnika i kradljivaca koji su mogli da se podiče ozbiljnim poduhvatima i plenom.
Na listi najpoznatijih dominirali su Josip Krnec, Petar Simić Vancaga, Sreten Nikolić Toske, ali i jedan bivši glumac, koji je svoje skrovište imao na Kalemegdanu, i čak jedan dimničar.
Iskusni policijski islednici onog vremena su bacanjem samo letimičnog pogleda na provaljeni stan ili obijenu kasu mogli odmah da kažu o kom obijaču se radi.
Kada bi neka provala bila učinjena na potpuno nov način, znalo se da je lista proširena i to je zadavalo nove glavobolje islednicima.
Znalo se, primera radi, da je Josip Krnec bio specijalista za obijanje “garantovano sigurnih” čeličnih kasa u kojima su se čuvale velike sume novca i njegove žrtve bili su velika preduzeća i nabavno-potrošačke zadruge. On je poslovao tako što bi bacio pogled na kasu i odmah bi znao koji mu je alat potreban, a onda bi izabrao razne sekače, “kozje noge” i druga pomoćna oruđa.
Alat je sam pravio i nikada nije imao saučesnike, već je bio isključivi individualac. Operisao je samo noću i to uglavnom u Beogradu i retko je putovao u unutrašnjost. U prestonici je i uhapšen, gde je za nekoliko desetina najtežih provala dobio najtežu kaznu – smrt.
Na smrt streljanjem osuđen je još jedan beogradski obijač, Sreten Nikolić, mnogo čuveniji po nadimku Toske. On je imao reputaciju međunarodnog kalibra, registrovan čak i kod Interpola. Kao internacionalni obijač proputovao je gotovo celu Evropu, uvek sa lažnim pasošem.
Tosketova specijalnost bili su stanovi zaposlenih supružnika. Dok bi oni bili na poslu, on je od njihovog stana pravio svoju radnu prostoriju. Za njega patent i “verthajm brave” nisu predstavljale ama baš nikakav problem.
Pričalo se da su mnogi Beograđani teže ulazili u tramvaj, nego Toske u tuđi stan.
Još jedan obijač običnog imena Petar Simić, ali neobičnog nadimka Vancaga “radio” je, primera radi, samo dvokrilna i trokrilna vrata. Vešto je izvlačio šipove koji su pričvršćavali vrata, čime je zadavao ozbiljne poteškoće policiji. Posle mnogo godina kada im je pao šaka uspeli su da provale njegov sistem rada. U tri maha je morao na robiju zbog svog kriminala.
Lista beogradskih obijača stanova bila bi nepotpuna bez izvesnog Duška zvanog Ludak koji se uglavnom bavio obijanjem tokom leta dok su gazde bile na odmorima. Radio je, kako je tvrdio, samo na sigurno.
Obilazio je grad temeljno dok ne bi bio potpuno siguran da su vlasnici otputovali. Jednom prilikom se čak uselio u jedan stan i natenane za sedam dana i noći izneo bukvalno sve, osim dva kreveta.
Ne samo da je iznosio vredne stvari, nego je čak u stanu komotno orgijao i dovodio svoje raskalašne prijateljice.
U tom posleratnom Beogradu, s kraja četrdesetih i početkom pedesetih godina 20. veka, postojao i jedan obijač koji je na zadatak odlazio vlastitim kolima, pravo iz nekog bara. Bio je izuzetno inteligentan, a ime mu je bilo Voja Dukić. Dobio je nadimak Džentlmen. Njegov sistem bio je takav da je dugo pratio žrtvu, proučavao njene navike i trudio se da zapamti svaku pojedinost čak i beznačajnu.
Kada bi bio sasvim siguran da ne može da dođe do iznenađenja, on je podešenim ključem ulazio u tuđi stan i uzimao isključivo gotov novac, devize i kreditne čekove.
Tranzistori, televizori, magnetofoni i ostale tehničke novotarije tog doba koje su privlačile skoro sve ljude, uopšte ga nisu zanimale. Samo iz dva stana odneo je milion dinara, a od jednog profesora uzeo je gotovo šest miliona, dok je gazda jednog stana na Terazijama ostao bez 50 zlatnika, kreditnog potrošačkog čeka od 110.000 dinara i zlata u vrednosti od oko 400.000 ondašnjih dinara.
Najoriginalniji od svih beogradskih obijača bio je ipak jedan dimničar.
On se svakodnevno verao po krovovima i čistio odžake i istovremeno se bavio obijanjem stanova i kuća. Od dodatnog zanata uspeo je da izgradi kuću u Grockoj na Dunavu i kupi “opel rekord“. Za ono vreme važio je za ozbiljno bogatog čoveka. Dimničar je na ideju o novom poslu došao zahvaljujući svojoj strasti – pecanju, ali on nije pecao na Dunavu i Savi, nego na beogradskim krovovima.
Otkrio je, naime, da mnogi vlasnici stanova odžake koriste kao sefove i u njima drže sve dragocenosti koje imaju.
Na odžačarski konopac bi pričvrstio magnet koji je udicom vadio sve metalne predmete iz dimnjaka, a kako je kasnije tvrdio policiji, zlata i srebra je ovde bilo koliko mu je “duša htela”.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
