Šta je sve Nikola Dobrović predvideo (za rušenje) u Beogradu 1947.

Rat je već bezmalo tri godine bio za Beograđanima kada su u julu 1947. na sto pred važnim drugovima iz Savezne, ali i Vlade Srbije rašireni projekti za izgled novog Beograda.

Ali ne ovog sa velikim N kakvog danas znamo, a čije su temelje udarile Omladinske radne akcije 11. aprila 1948. Tačno, i taj Novi se spominjao u obrisima, ali poenta je bila u viziji nekog potpuno novog izgleda kompletne prestonice jedne nove države pod novom vlašću….

Planove je predstavio arhitekta koji je u novouspostavljenom komunizmu dobio ulogu vrhovnog partijskog komesara za građevinarstvo, a čije se ime proteklih nedelja, u ovo naše sadašnje vreme, odjednom često čulo u medijima: Nikola Dobrović.

E baš taj Dobrović je bio onaj koji je najvažnijim drugovima predstavio čak 180 idejnih nacrta, kao kolektivni rad Urbanističkog instituta. Bile su to ideje planirane da se ostvare u narednih 25 do 30 godina uz projekciju da bi tada glavni grad imao 750.000 do milion stanovnika (prema popisu 1948. imao je 367.816). Neke od tih ideja danas bi digle kompletnu javnost na noge i dovele do sveopšteg nezadovoljstva. Ali, te 1947. bilo je drugačije vreme. Em javnost nije participirala u planovima, em je bilo opasno, gotovo smrtonosno, pobuniti se.

Pa krenimo redom… Ono što je bilo važno pregalnicima socijalističkog društva jeste da grad pređe Savu i da se spoji sa Zemunom. Paralelno sa tim širio bi se Jatagan malom i ulicom Stevana Prvovenčanog do Mokroluškog prevoja.

Nameravano je i da se sa obe obale Save od Ade Ciganlije do Ušća uklone svi magacini, stovarišta, drvare i da se – prebace na dunavsku obalu. Kad se stvori čistina na njoj je, prema zamisli, trebalo da se izgrade sva ministarstva Srbije uz druge javne zgrade, pa i umetničke galerije, biblioteke…

Na tom “zemunskom” delu Beograda, preko Save, teren je već bio rezervisan: mesec dana pre nego što je inženjer Dobrović govorio o budućnosti, ona je već počela da se stvara radovima na zgradi Predsedništva vlade FNRJ i Centralnog komiteta KPJ, da bi se namena i ime već izmenilo do 1959. kada je i svečano otvorena Palata Federacije, poznatija kao Savezno izvršno veće iliti SIV, a danas Palata Srbija.

Na tom novobeogradsko-zemunskom potezu je ucrtana i stambena zona, a uz samu obalu Save prostirao bi se zeleni pojas širok 160 meta sa bunarima za vodu! Trebalo je pre toga samo porušiti predratno naselje zvano u žargonu Beograđana, pomalo ironično jer su tu bile uglavnom prizemljuše i neuslovne kućice – “Novi Beograd”. Inače, to naselje postoji i danas. Toliko o planovima.

Davalo se posebno na značaju saobraćaju. Ali opet onako kako je u štampi objašnjeno Beograđanima moglo bi se podvesti pod – ko razume, shvatiće:

– Ceo prostor za saobraćaj biće racionalno iskorišćen, a glavna stanica nalaziće se sa leve strane Save. Racionalno iskorišćavanje zemljišta za saobraćaj sastoji se u tome što će se upotrebiti manje površine, zatim će biti iskorišćen maksimum efekata za rad, nimalo neće biti paralisana gradska površina itd.

Pored tog saobraćaja kudikamo preciznije je opisan plan metroa, koji je nameravan da počinje od Kalemegdana, pa da se prostire ispod Terazija, Slavije, prostora oko Hrama Svetog Save, Franše Deperea ulice sve do Banjičkog stadiona. To bi trebalo da oslobodi Beograd od površinskog saobraćaja, tramvaji i trolejbusi bi iščeznuli u centru i saobraćali bi samo automobili! Danas su, recimo, namere sasvim drugačije i gleda se kako da se kola izvuku iz užeg gradskog jezgra, a da se tamo koriste upravo tramvaji uz električne autobuse.

O tom Banjičkom stadionu iliti Velikom olimpijskom stadionu Kaldrma je nedavno već pisala. Ceo taj Fiskulturni pojas je trebalo da zaiuzme površinu od Banjičkog polja do Autokomande, sa vežbalištem za 80.000 vežbača i 200.000 gledalaca, a u tu brojku se uklapao i glavni beogradski fudbalski stadion sa tribinama za 80.000 ljudi. Nikle bi sportske palate, sve vrste igrališta, pozorište pod vedrim nebom, fiskulturno selo… To je, inače, mesto današnje šume Džona Bajforda (Banjička šuma).

Posebno su planirane dve stambene zone od po 10.000 stanovnika – jedna ispod Pioinira, a druga poviše Prokopa.

Glavna železnička stanica tog novog velikog Beograda, sa skoro milion stanovnika do zadate 1977. godine, trebalo je da se nalazi u prostoru Bežanije, a opsluživale bi je dve tehničke stanice – jedna u Topčiderskoj dolini, a druga u proseku u Zemunu. Znači, sav teretni saobraćaj bi se odvijao mimo nje i ona bi, kako je pisalo u obrazloženjima nacrta, “bila čista i moderno uređena”.

I tada se promišljalo o regulisanju zagađenja vazduha, pa je za svu onu nečistu industriju sa ogromnim dimnjacima obezbeđen prostor na periferiji, a čista (?!) bi se smestila iznad Zemuna i kod Ade Ciganlije.

Narodna Skupština, kakvom je i danas znamo, a koja je zidana skoro 30 godina, da bi 1936. u njoj bila održana prva sednica, ne bi bila više tu. Ustvari, zdanje bi ostalo i bilo bi u nekoj sasvim drugoj nameni, a narodni poslanici bi se zapravo sastajali na Kalemgdanu gde je trebalo da se podigne nova Skupština!

A u njenoj blizini, takođe na Kalemegdanu, trebalo je da budu sagrađeni i Muzej narodnooslobodilačke borbe, Panteon, sportski stadion, spomenik Narodnom heroju… Naravno, sve uz uklanjanje starih sadržaja! Nije se Dobrović u revolucinarnom zanosu previše obazirao na davnu istoriju. Pobedniku je takođe bilo odzvonilo da bude jedna od glavnih atrakcija.

Verujemo da dok čitate sve ovo u mislima prebirate šta je nastalo, šta opstalo, a šta samo ostalo na odavno požutelim hamerima i papirima.

Na Trgu Republike je planiran pločnik koji bi prima 120.000 ljudi a protezao bi se od Narodnog pozorišta i Doma Jugoslovenske armije ispod bloka zgrada, pa spajao Albaniju sa palatom Riuniona i dalje u Knez Mihailovu ka Topličinom vencu. Ispred zgrade Doma JA bio bi ulaz u podzemnu stanicu, odnosno metro. I sve bi to bila jedna velika pešačka zona.

Nešto slično iscrtano je i za Terazije, posebno za Terazijsku terasu koja bi se stepenasto spuštala ka Savi, dok bi je okruživale nove kuće gde bi mogle biti izgrađene, a postojeće renovirane, dok bi neke bile i uklonjene (opet) da ne ruže prostor.

I oblast Tašmajdana će, navedeno je onomad, biti racionalno iskorištena sve do parka kod Studentskog doma. Mislilo se na dom Kralj Aleksandar I, dugo znan kao Lola. Na tom prostoru biće izgrađena jedna od najmonumentalnijih zgrada koja može da posluži za Dom jedinstvenih sindikata ili ma koju masovnu organizaciju, govorio je drug Dobrović važnim drugovima.

Sindikati jesu docnije pronašli svoje mesto, ali na drugu stranu ka Terazijama. Na tašmajdanskom kompleksu bili su iscrtani i razni objekti namenjeni pionirima, igralište i pozorište na otvorenom. Na sreću, ni to nije ostvareno pa je Beograd sačuvao još jedan svoj važan deo pred Dobrovićevim zanosom.

Nije u planu bilo samo da se zida, popločava, asfaltira… Kako bi stari Beograd, nameravano je, postajao ustvari novi, realizacijom tih 180 nacrta, s koje god strane Save bude gledan morao bi da ima mnogo zelenila. Te 1947. je bilo na jednog stanovnika kvadratni metar zelene površine, a po novom Dobrovićevim planu na jednog Beograđanina dolazilo bi 25 kvadratanih metara zelenila. Gde bi ih postavio u gradu u kome je predvideo da se većina centralnih parkovskih zona pretvori u mastodontske objekte – nije tada rekao. Ali je dobro zvučalo.

Ladovina. Kako god da je shvatite.