Mladić sa Karaburme u užasu rata u Vijetnamu

Dugo se nagađalo šta je istina u onome što je izgovorio te 1967. godine na Televiziji Beograd, pričalo se da je sve izmislio… Ali nije.

Čak ni Amerikanci nisu demantovali ništa, već su, nekako se čini, više bili zbunjeni što im je taj vojnik “prošao ispod radara“.

Samo su mogli da konstatuju da se desilo, da je u TV studiju Tihomir Momirović u uniformi 1. pešadijske divizije, čuvene Big Red One dizivizije, i sa činom kaplara, gledaocima uživo preneo detaljan plan Quan Loi baze američke vojske u Vijetnamu, tako da bi i laiku bile jasne sve sitnice, a kamoli nekom vojnom stručnjaku…

To bi sigurno trebalo da se smatra izdajom, posebno što je u jednoj socijalističkoj zemlji jedan dezerter izneo vojne tajne tako velike oružane sile.

Ovo potonje je verovatno i bilo okidač da se nakon te ispovesti počnu širiti spekulacije o njegovoj daljoj sudbini, a posebna misterija je bila što se njegovo ime više ovde nije pojavljivalo, osim kada se reprizirala emisija ili prepričavala u novinama i na sajtovima…

Mladić sa Karaburme je tako imao svojih pet minuta medijske slave. Sa 12 godina je napustio sa bratom i sestrom Beograd i otišao kod oca u Ameriku. Majka je ostala.

Sa punih 18 je 30. jula 1966. stupio u američku armiju. Nije imao nameru da ratuje, već više da tu potraži nekakvu sigurnost u životu, i ode, možda, u Nemačku ili neku drugu destinaciju gde su američke trupe bile stacionirane, i u miru provede vojničke dane sa sigurnom platom. Ali sudbina je bacila kockicu koja se na svetskoj mapi zaustavila na – Vijetnamu. Zemlji u kojoj je buktao surovi rat sa već stotinama hiljada mrtvih.

Kada je došao na obuku nije ni slutio šta ga čeka u budućnosti. Ali iz onoga što su radili već se moglo naslutiti da ih treninzi u improvizovanoj džungli neće ostaviti u SAD niti dovesti na tlo Evrope.

Sve je opisao u toj emisiji TV Beograd Svetolika Mitića u kojoj je bio i Mihailo Marić, novinar Večernjih novosti koji je spremao feljton o njemu.

Kazao je da je naposletku od 3. decembra 1966. do 13. maja 1967. boravio u Teksasu gde je imao obuku na minobacaču. Tadašnje novine objavljivane u toj velikoj vojnoj bazi su Tihomira čak ovekovečile i na naslovnoj strani!

Usledilo je odsustvo od 30 dana. Otišao je kući da bi sa jedinicom 22. juna 1967. iz Kalifornije preko Havaja stigao u pakao Vijetnama.

Interesovanje za Momirovićevu ispovest bilo je ogromno. Na kraju krajeva, on je bio prvi Srbin kojeg je ovdašnja javnost upoznala kao nekog ko se borio u ratu o kojem se svakoga dana pisalo u jugoslovenskoj štampi, a snimci sukoba prikazivani na televiziji. U samim SAD uveliko su se već širili masovni protesti protiv tog rata…

U studiju je bio u uniformi, sa sve velikim crvenim brojem 1 na rukavu, ali i odlikovanjima. Jedan orden na grudima je ukazivao da je u borbi u kontinuitetu učestvovao 72 sata, drugi na koje je stavio prst je rekao da je Purpurno srce, koje je dodeljivano onima koji su u borbi prolili krv za domovinu.

Čikago, kako su saborci zvali Tihomira, jer nisu mogli ime da mu izgovore, bio je lakše ranjen kada je njegovoj grupi jedan pripadnik Vjetkonga postavio zamku. Bilo je i poginulih.

Pričao je šta mu se dešavalo u periodu između 22. juna do 11. novembra 1967. godine, koliko je proveo na bojištu, o surovosti, smrti, brutalnosti, narkoticima… Više mrtvih, nego ranjenih, kazao je. Helikopteri su ih izvlačili sa vatrene linije, od 1.000 preživi 300 do 400.

Pokazivao je i fotografije. Na jednoj njih četvorica. Srećno su delovali… Trojica su vraćeni u sanducima svojim porodicama.

Imao je i snimak jedne Vjetnamke, bila je u kampu, tamo među prostitutkama koje su za novac bile sa američkim vojnicima.

“Nakon nedelju dana od kako sam došao, prvi put sam video mrtve vojnike”, govorio je Momirović na srpskom uz izrazit američki naglasak:
“Sve je krenulo kada sam došao, bilo je jako teško. Tu mi je poginuo i drug sa obuke”.

Imao je kao kaplar 280 dolara platu, a pre čina 207 dolara. Te 1967. godine jedan dolar je vredio 12,5 dinara, što će reći da je on primao 3.500 dinara, a prosečna plata u Jugoslaviji u privredi je bila 731 dinar.

Tihomir je planirao da pobegne iz užasa vijetnamskog rata i pisao je majci u Beogradu da mu pošalje odmah potvrde ako ima nekih zdravstvenih problema, ako je u bolnici. U oktobru je dobio majčino pismo da je bolesna i treba da se operiše.

Stvarno je bila bolesna. Ležala je u bolnici. Čekao je tri nedelje na odobrenje odsustva. U Sajgonu je dobio pasoš, otišao je u Kaliforniju, proveo tamo pet dana kod kuće. Zaputio se u Frankfurt u Nemačkoj i Lufthansom u Beograd. A onda je ovde odlučio da se više ne vraća u rat.

“Bilo mi je veoma prijatno kada sam video koliko se u sedam godina “udesilo” u Beogradu. Kad sam stigao kući nisam ni zvonio, samo sam ušao, majka je bila sva radosna, i plakala je”, kazao je Momirović prilikom gostovanja u emisiji.

Brat mu je u oktobru 1966. takođe stigao u Vijetnam. Slao mu je pisma da ne dolazi, da se snađe i da izvrda… Pošto je studirao medicinu, Momčilo je postavljen za bolničara. Toliko je tada znao Tihomir.

Nakon što je 24. februara 1968. TV Beograd prikazao mladog američkog kaplara srpskog porekla i u javnost pustio njegovu priču, liku sa začeljanom kosom, zulufima i brčićima se izgubio svaki trag. Bilo je već skeptika koji su, ovde više šapatom, a van granica SFRJ i glasno, govorili da je sve nameštaljka kako bi se narušio ugled SAD.

Ali je američka ambasada u Beogradu u svojoj depeši upućenoj Vašingtonu potvrdila autentičnost:

“Tihomir Momirović, kaplar američke vojske koji je dezertirao u Jugoslaviju ranije ove godine, pojavio se u punoj uniformi u jednom jugoslovenskom televizijskom programu kako bi izrazio svoje protivljenje američkim ratnim naporima u Vijetnamu.

Pre tri godine na Fejsbuk grupi američkih vijetnamskih veterana, jedan nekadašnji marinac potvrdio je da je prikaz baze koju je Tihomir nacrtao detaljno za jugoslovensku javnost autentičan, jer je i sam boravio tamo, i da nije reč o nekome ko se lažno predstavljao.

Sada ćemo razjasniti i misteriju koja se nadvila nad Momirovićem. Verovalo se da je ostao u SFRJ, da se prikrio, da je izgubio američko državljanstvo, drugi su navodili da je otišao u SAD, ali da je tamo trpeo ozbiljne posledice…

Ništa od toga.

Tihomir Momirović se zaista vratio u Ameriku i postao uspešan privatni detektiv pri policijskom savezu države Indijana. Osnovao je porodicu, vodio intenzivan društveni život, putovao sve ove godine, posećivao Evropu, dolazio u Grčku na odmor i naravno boravio u Beogradu.

Ali više podataka ne bismo iznosili, zarad njegove familije.

Tragova pisanih o njegovom bratu Momčilu nema, ali postoje adrese u SAD koje odgovaraju njegovim godinama i postoji Mike junior kao rođak Tihomirov na društvenim mrežama. To ukazuje da je i brat preživeo Vijetnam.

Nema sumnje da je Momirović bio jedno vreme pod budnim okom američke ambasade, a valja napomenuti da je Jugoslavija u to vreme zauzela veoma jaku poziciju u svetu kao osnivač Pokreta nesvrtanih.

Postoje zapisi Valtera Robertsa koji je u Beogradu bio stacioniran kao diplomata od 1960. do 1966. godine da je predsednik SAD Lindon Džonson, za čijeg mandata su eskalirali sukobi u Vijetnamu, poslao svog izaslanika Averela Harimana da zamoli Josipa Broza Tita da bude posrednik u okončanju tog sukoba.

Zato Amerkanci i nisu previše talasali povodom Tihomirove ispovesti niti su slali neke diplomatske note jugoslovenskoj vladi. Bilo je najbolje da sve utihne…