Železnica stanica na “Prokopu” tek čeka svoje pravo “otvaranje“. Ne mislimo tu na koloseke, pa ni na staničnu zgradu koja se gradi, jer, što se saobraćaja tiče, Beograd centar je odavno otvoren.
Na “Prokopu” su godinama stajali prigradski vozovi, a od 2017. godine ona je i glavna prestonička stanica za sve putničke vozove, sa 8 aktivnih koloseka i još 2 koja se grade.
Međutim, često se tokom svih prethodnih decenija mogla čuti zamerka da se “Prokop” nalazi “u rupi”.
Ova svojevrsna dolina između Maleškog i Topčiderskog brda, nastala je veštački još u 19. veku kada je naredbom kralja odavde počela da se iskopava zemlja za nasipanje plavne Bara Venecije kako bi se obezbedilo čvrsto tlo za tadašnju novu železničku stanicu. Odatle je došao i ovaj ustaljeni gradski naziv te lokacije.
“Rupa” u kojoj je danas “Prokop“, tako je sudbinski vezana za železnicu. Nastala za jednu stanicu u 19. veku, danas je stanica za 21.
Danas se malo zna da je “Prokop” bio jedan od najvećih projekata nekadašnje države Jugoslavije, još od kad je 1972. predstavljen kao budući železnički centar cele te zemlje.
Ipak, to je bio sve samo ne jeftin plan. Zahtevao je mnogo novca i postao je u jednom trenutku prevelik zalogaj.
U epohi siromašnih osamdesetih i ratnih devedesetih Srbija sa posrnulom železnicom nije mogla da priušti potpuni završetak ove stanice. Nada je bljesnula kada je 1995. čudnovato otvorena stanica Vukov spomenik, usred sankcija i problema, ali za nešto više – nije bilo ni novca ni volje.
Prvi projekat stanice nije podrazumevao čak ni ploču, ali jeste velelepni objekat koji bi se izdizao iznad pruge. Jedan od projektanata bio je naš arhitekta Zoran Žunković.
Međutim, pobedničko rešenje nikada nije prihvaćeno.
Umesto bilo čega, odlučeno je da se gradi banalna velika ploča, koja je još više sakrila “Beograd centar”. Sve bi bilo lepo da se devedesetih, stanica, zaista i završila, ali ploča je ostala kao simbol večitog početka i tereta koji naše železnice nose na putu ka boljoj budućnosti.
Ispod nje su prolazili vozovi, ali sve je bilo sablasno i mračno.
Pristup stanici bio je sa gornje strane, preko uličice koja danas nosi Žunkovićevo ime, a do koje se dolazilo iz Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića, preko Maleškog brda.
Tu je bila okretnica autobusa 34, potom minibusa 34L, koji danas ima ponovo broj 34. Nakon toga je, konačno, uređen i pristup iz Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića, proširena je ulica i stanici je bilo moguće pristupiti sa dve strane.
Razvoj Beograda, a sa njim i železnice, ubrzao je radove na Prokopu, pa se tako ovoj stanici sada pristupa sa severa, juga i sa zapada. Ali, to još nije dovoljno za pravo “otvaranje”.
Za puno otvaranje ovog prostora neophodno je povezivanje sa auto-putem, što će lokaciji stanice dati pun smisao. Prokop će biti “otvoren” ka najvažnijoj gradskoj saobraćajnici, u koju se automobili slivaju sa svih strana. “Rupa” koja je pratila sudbinu Prokopa tada će definitivno nestati.
Kao jedino moguće rešenje nameće se rekonstrukcija postojeće petlje kod Hitne pomoći. To će biti pomalo komplikovana petlja, ali će omogućiti vezu Prokopa sa svim najvažnijim pravcima, vodiće i ka novoj Dečjoj klinici Tiršova 2 na susednoj padini brda, nekadašnjem Guberevcu.
Tako će sa deset koloseka, dva prilaza i atraktivnom staničnom zgradom, i sam naziv “Prokop” otići definitivno u istoriju. Pamtiće ga samo oni stariji sve dok ne iščezne zauvek, baš kao što danas više ni u sećanjima ne postoje mnogi nekad popularni gradski toponimi.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
