Prekoputa Ušća, kod Hajata, nalazi se jedna poveća benzinska pumpa.
Ništa neobično, to je jedna moderna stanica kakvu viđamo na srpskim drumovima, u kojoj ima ne samo goriva, već svega onoga što je prosečnom vozaču potrebno.
Ali, ova pumpa čuva sećanje na jednu legendu – na vreme kada je benzinska stanica, i to ona na kojoj uvek ima goriva, bila prava atrakcija. To je bila čuvena “Dejtonka”.
Kriza, kojoj se kraj ne nazire. Ratovi, strašne vesti sa fronta, izbeglice, unesrećeni, hiperinflacija i – gorivo koje se kupuje “na crno“, na ulici, točeno u plastičnim flašama iz kanistera preprodavaca na trotoaru.
Tako smo od 1991. godine zakoračili na prag 21. veka, u padu kakav niko deceniju ranije nije mogao ni da zamisli.
Ali, jedan dan uneo je nadu da će sve, konačno, da se promeni – potpisivanje Dejtonskog sporazuma 14. decembra 1995. godine.
Tim sporazumom okončan je užas rata u Bosni i Hercegovini, započet u aprilu 1992. godine. Zbog tog rata, tadašnjoj državi SR Jugoslaviji, uvedene su međunarodne sankcije koje su zemlju katapultirale preko noći u siromaštvo, nestašice, bezakonje…
Zato sporazum koji su lideri Srbije, Hrvatske i Bosne sklopili u američkoj vojnoj bazi u mestu Dejton, u SAD, nije bio samo nada da će na Balkanu zavladati mir, već i nada običnog Beograđanina da će živeti bolje.
A tadašnje vlasti pobrinule su se i za jedan mali, ali značajan simbol obećanog prosperiteta – pumpu “Dejtonku”.
To je, zapravo, bila obična benzinska pumpa, ali inovativno dizajnirana, sa talasastim crvenim krovom. Ona je značila “povratak u normalnost” i, ma kako kriza i dalje nagrizala, ovde je goriva uvek moralo da bude, a redovi su se stvarali danonoćno. Neobično ime su joj nadenuli Beograđani, gotovo preko noći, u “čast” američkog mesta gde je sklopljen mirovni sporazum.
Dok je prepuna šesnaestica prilazila Brankovom mostu, putnici su se divili “Dejtonki” čiji vlasnik je bila, tada još uvek državna, kompanija NIS Jugopetrol.
Moderna u sivilu svakodnevice, projekat arhitekte Maria Jobsta, pumpa je značila i vizuelni i stilski pomak. Neobično dizajniran objekat Beograđanima je doslovno nudio crno zlato – jer o gorivu se pričalo na svakom koraku – i nije izmicao ničijem pogledu.
Da li je ova pumpa zaista imala neku posebnu arhitektonsku vrednost ili je njen lelujavi krov samo doticao sentimente onih koji su bili svedoci njenog otvaranja, pitanje je na koje nije lako dati odgovor sa ove distance i iz današnje perspektive izobilja u kome živimo već dugo.
Jer, kako danas nekom ko je rođen početkom 2000-tih, naprimer, objasniti život pod sankcijama, i činjenicu da, recimo, na pumpama nije moglo da se kupi gorivo? A po prodavnicama često ni hleb…
Neki će, naravno, na spomen starog talasastog krova, možda pomalo i žaliti što je srušen 2015. godine.
Činjenica je da je “Dejtonka“, nekada najmodernija, posle dve decenije bila već poprilično stara, ofucala, i zahtevala je obimno tehničko unapređenje. Umesto toga, u kompaniji NIS Gazprom su odlučili da podignu novu, još moderniju pumpu, u skladu sa savremenim stadardima.
Jer, nema više kilometarskih redova za gorivo, a ulice su postale užurbane i prebukirane, kako nije moglo da se ni zamisli te 1995. godine. Jedna posebna pumpa odigrala je svoju ulogu u istoriji. Danas, svako gleda da što brže i efikasnije obavi taj rutinski zadatak – dopuni rezervoar. Ipak, još uvek ima onih koji će i dalje reći “na Dejtonu” ili “kod Dejtona” kao svojevrsni trag, na sreću, iščezlog vremena.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
