Slavni beogradski fudbaleri nisu hteli da postanu profesionalci

Danas profesionalni fudbaleri zarađuju milione evra, njihovi dresovi se kupuju na svim meridijanima, mnogi su planetarne zvezde…

I Srbija ima svoje profesionalce, neki su stekli zavidnu svetsku slavu… Sad će neko da se pita čemu sve ovo pisanije, pa naravno da imamo, svi imaju.

Da, ali profesionalizam je na mala vrata ušao u naš fudbalski svet. Veoma tesna i uska vrata.

Najveća imena beogradskog “loptanja” te sudbonosne 1935. godine smatrala su da toj pojavi sa Zapada nije još mesto u Kraljevini Jugoslaviji. Uveliko se pripremao teren da pojam zaživi i kod nas, zagrebački igrači Medarić, Kovačević, Pleše, i drugi pristupili “Građanskom” sredinom te godine i to je, kako su mediji naveli, bio “ozbiljan znak za uzbunu”.

“Govorilo se javno da je prelaz došao kao posledica materijalnih. Kod nekih zagrebačkih klubova odavno su uvedene pored dnevnica i premije, a kod jednog kluba igrači su dobijali od neto prihoda 30%. Kao što je već sapšteno, i igrači BSK su podneli upravi pretstavku tražeći premije, navodeći da se tako radi u još jednom beogradskom klubu. Uprava je tu pretstavku odbacila jednoglasno”, pisano je u štampi u iščekivanju skupštine Jugoslovenskog nogometnog saveza u decembru 1935.

Pitanje profesionalizma, objašnjavali su novinari znatiželjnoj beogradskoj čaršiji, uzvitlalo je poslednjih dana veliku prašinu u sportskim krugovima, a na narednoj skupštini JNS biće podnesen predlog da se ukine reč “amater”.

Na sve to nimalo nisu imuni ostali fudbaleri dva najpoznatija prestonička kluba “Jugoslavije” i BSK, i proslavljeni reprezentativci.

Slavni Blagoje Marjanović Moša je to ovako opisao: “Ja se čudim ljudima koji misle o tim nemogućim stvarima. Tu samo treba proračunati pa videti da smo mi daleko još od uvođenja profesionalizma. Samo tim bi koštao najmanje 30 hiljada (prosečna zarada radnika u privredi je tada iznosila 890 dinara), a da ne govorimo o drugim rashodima. Pa, kad danas klubovi jedva izlaze na kraj, šta bi bilo u slučaju uvođenja profesionalizma. Mi nemamo publike pa prema tome ni prihoda da bi mogli ustanoviti profesionalizam”.

Neke njegove reči bi se mogle podvesti pod proročke jer baš takve scene danas gledamo neretko na fudbalskim terenima.

“Smatram da se nivo futbala ne bi podigao. Nikad svi sadašnji igrači kao profesionalci ne bi ulazili u okršaje kao što to čine sada kao amateri. Kao profesionalci čuvali bi se što više da bi mogli što duže igrati“, rekao je legendarni Moša.

I Đorđe Vujadinović zvani Đokica Nosonja bio je protivnik uvođenja profesionalizma, ali je smatrao da je nepravično ne pomagati igrače.

“Uvodenju profesionalizma smetaju ne samo materijalne prilike, no i sami igrači. Jer, ako igrač postane profesionalac mora se podvrći specialnom režimu i odgovarati strogim zahtevima kluba. A kod nas svi igrači imaju i službe, niko se ne bi od njih, verujem, odrekao toga bez nužde da bi postao profesionalac”, zabeležena je njegova izjava u novinama.

I fudbaler Đorđe Lojančić Loja bio je mišljenja da bi se “kod nas profesionalizam mogao uvesti sa maksimumom 3-4 kluba“.

“Ja sam nikad ne bih bio profesionalac, jer futbal igram iz zadovoljstva, a to zadovoljstvo ne bih imao nikad kao profesionalac. Ja sam da ostane stanje ovakvo kakvo je sada”.

Ni Dobrivoje Zečević Zeka nije bio rad da profesionalizam zaživi smatrajući da u Kraljevini Jugoslaviji “ne bi mogao opstati, pa i kad bi se sada osnovalo nekoliko profesionalnih klubova“.

“Oni bi za godinu dana likvidirali. To dolazi otuda što nemamo još dovoljno publike da bi se i na to mislilo. Moje je mišljenje da većina današnjih igrača ne bi hteli biti profesionalci. Nivo futbala bi se podigao, ali bi se mogla stvoriti samo dva-tri odlična kluba”.

Ipak, jedn od tadašnjih fudbalera, Svetislav Glišović bio je dosta optimističniji i govorio je da bi se mogla osnovati profesionalna liga od 10 klubova.

“To bi bilo mnogo bolje i za igrače, i za uprave, i za publiku. Ništa se tim ne bi izmenilo, samo što bi se znalo ko je profesionalac a ko nije. Uveren sam da bi se nivo futbala poboljšao. No, i ovako bi se on poboljšao kad bi se više pažnje obratilo igračima”.

Gustav Lehner poznat i kao Lembika rekao je da bi velike režije koje bi klubovi imali bile smetnja za opstanak profesionalizma.

On je smatrao da bi trebalo regulisati odnos igrača sa klubovima “da imaju ugovore gde bi im klub jamčio mesto, a igrač da se obaveže da će ostati u klubu”.

Lembika ipak nije ostao imun na sistem iz svoje “matice“, Nemačke, gde se upravo uzdiže Hitlerov nacizam: “Smatram da je nemački sistem najbolji, jer tu se država brine o igračima”.

Dolazimo do još jednog igrača koji je u to vreme bio obožavan. U štampi se mogla pročitati i izjava Aleksandra Tomaševića da “naše prilike ne dozvoljavaju još uvođenje profesionalizma. Nemamo veliki broj posetilaca da bi bilo materijalnih sredstava za održavanje profesionalizma”.

Novinar je u tekstu posvećenom “vrućoj temi” u jesenjim danima 1935. gdoine istakao i da su “gotovo svi igrači složni tome da su tereni rđavi, a da bi se popravkom njihovom poboljšao i nivo futbala. Prema tome, stranci su imali pravo kad su svoje poraze pravdali našim rđavim terenima”.

Ali smo dva meseca kasnije od ovih izjava fudbalera održana je skupština Jugoslovenskog nogometnog saveza na kojoj je doneta istorijska odluka – u Kraljevinu je uveden profesionalizam u fudbalu!

I nisu samo zvezde beogradskih klubova bile protiv te odluke, smatrajući je preuranjenom i neodrživom. Sa njom se nije slagao ni čuveni Boško Simonović alijas Boža Dunster, čovek koji je vodio reprezentaciju na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju. On je samo koji dan nakon skupštine oštro komentarsao napuštanje amaterizma.

“Likvidirali smo sa jednim zlim stanjem da bi zapali u drugo koje je u osnovi još veće zlo… Prašina u oči bačena je neupućenima. Kad jedan igrač dobija naknadu za put, trening i utakmicu, bez obzira da li je ona ekvivalent izgubljene nadnice, on je profesionalan. Da budemo jasniji. Šta izgubi, recimo, jedan Aresnijević (Milorad) koji je državni činovnik kad u nedelju u Beogradu igra utakmicu? On je državni činovnik koji nedeljom ne radi! Šta gubi jedan Lojančić koji je, inače, student? Treba li mu, valjda, nadoknaditi novčano što nije otišao na predavanje? To su apsurdi“.
Pričao je Boža Dunster još štošta, ali o tome nekom drugom prilikom.

Naravno da svi su oni prihvatili odluku, jer su bili vrhunski fudbaleri, i promenili svoj amaterski status. Tako mi danas imamo i profesionalce, imamo i amatere, a fudbal je i dalje najvažnija sporedna stvar na svetu.