“Klima se menja, ovog nikad nije bilo” – oluja iz 1938.

“Nikad jača kiša u Beogradu”, “Sve je pod vodom!” “Klima se menja. Ovoga nikad nije bilo”, bili su dramatični naslovi u beogradskoj štampi nakon jedne letnje nepogode pre 84 godine.

Ne ulazeći u to da li se beogradska klima izmenila ili ne, da li je prosečna temperatura i količina padavina porasla za jedan procenat gore ili dole, letnji pljuskovi koji uzimaju danak, nažalost, karakteristika su našeg podneblja koja se ne menja vekovima.

Mnogo puta je Beograd doživeo dramatične oluje sa posledicama u proteklih sto i nešto godina koje su ostavljale posledice.

Tako je 25. jula 1938. godine jedna nagla i opaka oluja poplavila deo Beograda i napravila neviđenu štetu, ponajviše vlasnicima radnji u Karađorđevoj i okolnim ulicama.

“Juče posle podne, posle neizdržljive omorine, na Beograd se sručio takav pljusak, da su mnoge ulice bile u pravom smislu reči poplavljene“, pisao je tadašnji list “Vreme” objavivši dve fotografije ove bujične poplave u gradu.

Prema izveštajima reportera sa lica mesta, naročito je stradao ugao između Karađorđeve ulice i “sokačeta pored Treće ženske gimnazije, niz koje se sa Zelenog venca slila čitava reka” (današnja Kamenička ulica).

Kiša se tolikom brzinom sručila na grad, i u takvim količinama, da su prolaznici ostali zatečeni u muljevitoj bujici koja im se opasno kovitlala oko nogu već do kolena.

Kao i danas, poseban problem kod ovakvih padavina bio je taj što kišna kanalizacija jednostavno nije mogla da primi toliku količinu vode. Dan posle nevremena novinari su posebno isticali tu činjenicu. A građani su “psovali beogradsku opštinu”.

“Uzalud su se opštinski radnici, koji paze na kanalizaciju, trudili da odignu poklopac sa kanala. Voda se sve više slivala i sve je veći postajao pritisak na gvozdenim poklopcima. Ljudi su proklinjali nebo i psovali Opštinu i ako ona nije pravila s Bogom ugovor, za vreme dok su ih saobraćajna sredstva zapljuskivala ogromnom količinom prljave vode, što se dizala na točkovima“.

Najteže je bilo vlasnicima dućana kod tadašnjeg Železničkog parka (današnji Park Luke Ćelovića pored Ekonomskog fakulteta).

Očajnički su na brzinu, pokisli do gole kože, ređali provizorne “brane” na svojim visokim pragovima, podizali svoju robu na više stalaże i nadali se da voda ipak neće prodreti u radnju i potpuno ih upropastiti.

Iako su preživeli ovu oluju uz štetu koju mogli da izdrže poslovno, vlasnicima lokala u nivou ulice ovo nije bio jedini izazov te vrste: već u jesen iste godine uslediće velika poplava Save koja će ih ponovo potopiti, ovaj put znatno teže.

Visoke savske vode ugroziće Savamalski kraj i 1940. godine, kao i naredne 1941. neposredno nakon tragedije bombardovanja 6. aprila.

Iako će već iduće godine nemački okupatori započeti podizanje solidnog nasipa na obali reke nedaleko odatle (ostaci se vide i danas), velike poplave zadesiće ovaj kraj još nekoliko puta, sve do osamdesetih godina 20. veka.

A kao i svaki žestoki beogradski pljusak, i ovaj je ubrzo stao. Nije bilo uništenih objekata, ali je ostalo ogorčenje na gradsku opštinu, kanalizaciju koja nije mogla da spovede bujice pod zemlju, čitav tadašnji sistem… Neko bi rekao, kao i svaki put kada posle velike žege Beograd opkole letnji kišni oblaci!