Da li je trka beba na Ušću bila najgora marketinška ideja u SFRJ?

Кada je početkom juna 1978. godine sa radio talasa u etar otišla informacija da će se 25. juna održati prva trka beba u puzanju na travnatim terenima na Ušću, javnost je, malo je reći, bila zatečena.

Za najbržeg puzavca obezbeđena je bila, govorila je reklama, i nagrada od tadašnjih, zamašnih 5.000 dinara.

Bilo je to vreme kada je jugoslovensko društvo lepo živelo od tek pristigle tranše još jednog velikog, i ispostaviće se uskoro, poslednjeg kredita koji je doživotni predsednik Tito uzeo od međunarodnih kreditora dve godine ranije. U takvom naglom izobilju su neprestano iskakale svakakve ideje, inicijative i performansi: ipak, ideja o trci beba je pokrenula pravu lavinu gneva.

U epohi koja je videla već svašta iz repertoara “zabave za mase“, od fudbala sa “fićama” do koride na Tašmajdanu, predlog o “brzinskoj” trci u puzanju dobiće nimalo laskavu titulu najgoreg marketinškog promašaja epohe.

Novinski stupci bili su tih dana odjednom postali prepuni ogorčenih naslova poput “Biznis u pelenama”, “Zarađuju na najmlađima”, itd, dok su pedijatri i psihijatri bili jednoglasni da je ovakav poziv u najmanju ruku “nehuman”.

U štampi je trka beba proglašena pravim “propagandnim biznisom“, čiji se “besmisao graniči sa apsurdom“.

Trku je organizovala i nagradu bebi pobedniku obezbedila auto škola “Crveni signal”, tada jedina institucija koja se bavila obukom vozača, jer u socijalizmu nije bilo privatnih auto škola.

Škola je odmah bila okačena na javni stub srama u novinama, a zaposleni ove radne organizacije prozivani su sa pitanjem zašto su podlegli mašineriji svojih propagandista.

Кakva je ličnost čovek kome treba ovakvo takmičenje – grmela je dr Ljiljana Milosavljević, neuropsihijatar u Institutu za majku i dete. – Pitam se kako su saradnici mogli oberučke da prihvate ovu ideju. Кakvu svrhu ima nagrađivanje ili bolje reći kažnjavanje devetomesečnih beba? Кome se dodeljuje ta nagrada? Nadam se da neće biti mnogo roditelja koji će prijaviti svoje mališane.

Po gromoglasnoj presudi medija, ovakva zabava nije bila ništa drugo nego “zloupotreba i nasilje nad najmlađima u jeftine reklamne svrhe”, a ne, kako su nekako pokušali da objasne u “Crvenom signalu”, savremeni način da se popularišu vožnja i automobilizam, i pridobiju nove mušterije.

“Rukovodeći se potrošačkom ideologijom, zaposleni u ovoj radnoj organizaciji su smatrali da ako su deca najveće blago, onda mogu i njima da donesu blago“, bili su oštre i neumoljive novinske kritike.

“Neverovatno je da nije reagovala nijedna društvena organizacija čiji je zadatak da brine o vaspitanju dece” – rekao je dr Aleksandar Spasić iz Udruženja ekonomskih propagandista Jugoslavije, preteče današnjih PR-ova i marketinških stručnjaka, i nastavio: “Zloupotreba dece je strogo zabranjena. Ukoliko je tvorac ove ideje naš član, preduzećemo sve mere koje nam dozvoljava Statut. Nažalost, mi možemo da kaznimo samo pojedinca, ali ne i radnu organizaciju koja stoji iza ove sulude ideje”.

Svi su toliko bili saglasni u osudi trke beba da se druga strana u medijima gotovo uopšte nije mogla ni čuti ni videti.

Puzanje je korisno za mališane, ali ne u takmičarske svrhe – pričao je primarijus dr Ljubomir Arsekić. – Ovo nema nikakvog opravdanja, niti logike. Puzati u kući po tepihu ili jaslicama, to je u redu, ali na otvorenom uz mogućnost raznih infekcija i povreda je nedopustivo.

Utrkivali su se mediji tih dana i da izvlačenjem delova zakona, posebnih propisa i pravilnika dokažu kako je nemoralno i nehumano organizovati jedan ovakav spektakl. Iz današnje perspektive kada se slična nadmetanja gotovo stalno organizuju u mnogim gradovima, celokupna ondašnja halabuka i “argumenti” deluju neverovatno i sumanuto. Tada je, međutim, sve bilo drugačije.

U mnogim fakultertskim udžbenicima tog vremena pisalo je da “ekonomska propaganda u štampi, radiju ili televiziji, kao sastavni deo informativnog sistema, sadržinom, vrednostinma, porukama i opredeljenjem mora biti u skladu sa ciljevima i potrebama našega društva. “

Da li je trka, uprkos svemu održana?

Osim novina, lekara i zabrinute javnosti, u sve se u jednom trenutku umešala i sama država kroz jednu od svojih tadašnjih institucija, famozni SIZ.

Danas teško objašnjiv po funkciji i smislu, SIZ je u vreme u koje se odvijala ova priča, ipak imao svoju težinu. Presuda koju su doneli funkcioneri “SIZ-a za društvenu brigu o deci” bila je kratka i izričita: trka beba se – zabranjuje.