NAJNOVIJE
Top

Dolazi nam leto, vreme godišnjih odmora – spremite se za storije i selfije. Sa plaže, iz hotela, sa večere, možda “ubodete” i neki lajv brčkanja u bazenu.

Foto: Feđa Klarić

Znamo svi da nekada nije bilo tako… Ali, da li ste nekada razmišljali koliko je generacijama rođenim čak i do 1995. bilo teško da samo jave da su bezbedno stigli na more?

Na putu: auto kamp negde kraj magistrale gde su odmarali putnici dok ne stignu na daleke plaže

I kako je bio lep njihov odmor kada se za tih 7, 10 ili 14 dana gotovo nikome nisu javljali, samo škljocali “na film”.

Osamdesetih godina ipak je bilo malo teže uspostaviti vezu sa kućom. Sedamdesetih to je bio još veći poduhvat…

Razglednica

Slanje obične razglednice, na koju nalepite markicu sa mnogo nade da će njen put biti srećan i brz, bio je najromantičniji, ali i najsporiji način da nekome prenesete pozdrav.

Stara je to priča da razglednica stigne posle vas. A šta ćete, bili smo velika zemlja, pošte su bile pune, samo su se lupali štambilji, a onda, dođete kući i razočarate se što roditelji nisu dobili vaš topli pozdrav. E, zato ga dobijete vi, kada sretnete poštara par dana kasnije, sa vašom razglednicom u ruci – priča nam Ana (60).

Telegram

Telegram, ali ne aplikacija, već stvarna usluga koja se i danas koristi, mada retko i gotovo uvek u lošim situacijama, nekada je bio popularan, brz, naravno i skuplji, manje romantičan ali moderniji način da se javite svojima.

Morali ste takođe da uđete u poštu, izdiktirate kratku poruku, ostavite adresu primaoca i – za nekoliko minuta poruka bi bila u Beogradu.

Trebalo je još samo sačekati da poštar preuzme taj telegram i brzo, biciklom, dođe pred nečiju kapiju i zamahne.

Lepo smo putovali. Smeštaj je dobar. Ćerka“, glasio je obično tekst telegrama.

Ali, ljudi su izbegavali javljanje na ovaj način zato što je telegram i u to vreme bio gotovo sinonim za loše vesti: da je neko preminuo ili da se nešto desilo. Zato se telegramu kao načinu da se javi sa mora znatno ređe pribegavalo.

Telefon

Ovo je bio dobar i sasvim logičan način da se javite svojima.

Danas je sinonim za telefon neka od komunikacionih aplikacija poput Vajbera ili Vocapa, što u inostranstvu gde je roming, znači i veći trošak.

Kao što postoji roming, nekada su postojale i zone za fiksnu telefoniju. Zvati Beograd iz druge republike, to je bio luksuz.

I kako se zvalo? Kupite žeton, a onda stojite u redu pored stare govornice sa velikom braon kabinom u koju stavite glavu. Ubacite žeton, pozovete i konačno dobijete vezu. Nema mnogo vremena!

Jedan žeton je malo, a impulsi samo kucaju. Dok vas vaši ispitaju o detaljima, veza se već prekinula, ako niste pripremili i rezervni žeton za duže razgovore.

Postojala je opcija zvanja iz poštanske kabine, znatno komotnija i diskretnija, bez prekida… Ali, račun biste posle platili na šalteru.

“Može li signal?” morali biste da upitate službenicu koja je pažljivo promatrala vaš lik.”Kabina 2″.

Ako se ne varam, bila je samo tačkica upaljena, a posle tog signala dobili biste nulu. Kad uspostavite vezu brojka bi samo rasla. Da li su to bili dinari ili impulsi, više se ne sećam, ali tako smo se devedesetih javljali iz Crne Gore – ispričao nam je Dragutin (53).

Do devedesetih, međutim, mnogi nisu ni imali fiksni telefon. Poziv je bio privilegovan ne samo zbog cene, već i činjenice da možete da se javite samo ako vaši imaju fiksnu liniju.

I da – da se ponadate da “dvojnik” tj. druga porodica koja je delila liniju sa vašom nije zauzeo vezu…

Javljanje iz hotela

Svaki bolji hotel imao je telefon u sobi, ali se retko kada koristio.

Možda za poziv recepciji ili drugoj sobi “u lokalu”. Cena međugradskog poziva iz hotela bila je enigma, a hladan tuš dobili biste kada biste se odjavljivali iz hotela.

Zabranjena zona – telefon u privatnom smeštaju

Najopasnija stvar bila je da sa zajedničkog telefona iz privatnog smeštaja pozivate bez nadzora gazde.

Zato su mnogi zaključavali brojčanike.

A mi, stari mangupi lako smo s tim izlazili na kraj. U to vreme biranje nije bilo tonsko, a jedan brzi pritisak na taster za prekidanje veze značio je zapravo da ste birali brojku 1.

Deset brzih otkucaja bila je nula. Kada pravite male pauze između tih otkucaja, vi ste zapravo nekom starinskom metodom pozvali broj, jer i brojčanik je to isto radio, zato se i čulo ono “ttttt” – otkriva nam Petar (58).

Odmor je bez mnogo zvanja bio miran, ali oni koji su brinuli za najbliže, u vreme kada se na putevima mnogo više ginulo, nisu bili u miru dok ih žive i zdrave ne vide kući, sa ili bez razglednice!