“Dunav je nekad bio plići, sve se promenilo izgradnjom brane na Đerdapu“, rečenica je koja se katkad, poput urbane legende, može čuti i danas u Beogradu.
Ali, zaista, moguće je – izgradnjom hidroelektrane Đerdap, čovek je ukrotio prirodu i zaustavio tok naše najveće reke, moćnog Dunava koji svoju zastrašujuću snagu pokazuje u kazanima uzane klisure.
Sila prirode na branama ovog ogromnog energetskog objekta generiše 1.083 megavata električne energije. Za poređenje: naša najveća termoelektrana “Nikola Tesla 1” u Obrenovcu snage je 1.650 MW.
Dunavska elektrana je ukupno dugačka 1.278 metara i na “ravne časti” dele je srpska i rumunska strana.
Treba napomenuti da je nizvodno od ove, naše najveće hidroelektrane, podignuta i još jedna, doduše, znatno manja elektrana, Đerdap 2, snage 270 megavata.
Dok je prva “branska“, druga je protočna, a ova dva sistema čine ukupno petinu proizvodnih kapaciteta električne energije u Srbiji. I to čiste!
Izgradnja ovog sistema bila je pravo čudo. U jednoj staroj TV reportaži govorilo se da će, kada se 1970. godine završi brana, veštačko jezero poplaviti brojna naselja.
“Njegove tamne dubine zavek će sakriti od naših očiju Donji Milanovac, Tekiju, Oršavu, Adu Kale. Nestaće i čuvenog Sipskog kanala zajedno sa malim ribarskim selom nedaleko od njega. Zima 1966. godine bila je poslednja zima Sipa“.
Ali, uprkos neophodnom potapanju, sva ta naselja ponovo su podignuta, na drugim lokacijama!
Pred nadolazećim čudom koje će ukrotiti prirodu, reporteri su snimili život seljana iz Sipa čija će ognjišta biti zbrisana. Navodilo se da su 200 godina ranije došli sa Šar planine i da su se s Dunavom srodili. A onda, u mirno mesto došle su bučne mašine…
“Ni slutili nisu da će ga ikada ljudi premostiti, a kamoli pregraditi“.
Čak 8.000 radnika stacioniranih u Kladovu radilo je na ovom velikom projektu.
Betonske kocke od čak 15 tona, tzv. betonski ježevi od čak 25, razne druge gigantske metalne konstrukcije, zaustavile su tok moćne reke u ljutoj klisuri.
Mnogo toga ostalo je pod vodom, pa je bilo potrebno dislocirati i čuveni Lepenski vir i znameniti antički sppmenik, Trajanovu tablu.
Hidroelektrana Đerdap 1 je u vreme kada je podignuta, bila najveća u Evropi. Izgradnja počela 1964. godine, a svečano je otvorena 16. maja 1972. godine. Vrpcu su presekli tadašnji “prvi ljudi” dve zemlje, Jugoslavije i Rumunije: Tito i Čaušesku.
Ni brodovi ne mogu da prođu bez posebne najave. Za njih postoje posebne prevodnice na srpskoj i rumunskoj strani, svojevrsni “liftovi” za brodove kojima prelaze s jedne na drugu visinu.
Ono što Beograd veže sa Đerdapom nije samo tok Dunava, već i dalekovod koji prestonicu sa istoka snabdeva električnom energijom. Vod pod naponom 400.000 volti stiže do velike trafostanice u Leštanima.
Kada se danas govori o ovom tehnološkom i graditeljskom čudu Srbije, sve asocijacije su ka vremenu Titove Jugoslavije. To jeste tačno jer je u njegovo vreme izveden ovaj zadivljujući poduhvat. Ipak, izuzetno se malo zna da je prva inicijativa za iskorišćavanje energetskog potencijala Dunava kod Đerdapa bila istaknuta još davne 1896. godine!
Te godine završeno je izvođenje regulacionih radova na Đerdapu, u okviru kojih je izgrađen Sipski kanal. Nemački inženjer Hugo Luter koji je vodio ove radove, predložio je Ministarstvu narodne privrede Кraljevine Srbije da se završetak regulacije Đerdapa iskoristi za podizanje postrojenja za proizvodnju električne energije.
Ministarstvo poljoprivrede i voda Кraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca formiralo je 1924. Đerdapsku sekciju sa ciljem da se izradi “Studija o generalnom uređenju Dunavskog sektora zvanog Đerdap – plovidba i iskorišćenje vodene snage”.
Tu je bilo predloženo da se u sektoru Đerdapa izgrade dve hidroelektrane, jedna kod Svinjice, a druga kod Sipa.
Ideja je podrazumevala da je moguće izvršiti elektrifikaciju i industrijalizaciju Srbije, Srema, Banata i Bačke sa energijom sa Đerdapa. Nastankom svetske ekonomske krize krajem dvadesetih godina prošlog veka rad na ovom projektu je bio obustavljen.
Novi momenat nastupiće sporazumom Rumunije i SFRJ 30. novembra 1963. Septembra naredne godine svečano su otvoreni početni radovi na izgradnji glavnog objekta hidroenergetskog i plovidbenog sistema “Đerdap” otkrivanjem dve spomen ploče na
dve obale Dunava.
Od tog trenutka u narednih sedam godina trajaće borba neimara da se obuzda moćni Dunav i podigne u to vreme peta po godišnjoj proizvodnji električne energije hidroelektrana na svetu.
Projekte za ovaj veliki poduhvat u oblasti građevinarstva radili su punih 10 godina stručnjaci našeg “Energoprojekta” i rumunskog “ISPH”. Brana je predstavljala ne samo tehnički, nego i arhitektonski uspeh obe države. Šef jugoslovenske grupe bio je inženjer Vukadin Đorđević, a rumunske Florijan Jurgulesku.
Za izgradnju energetskog i plovidbenog sistema utrošeno je 440 miliona dolara, po cenama iz 1962, a uznos su platile obe zemlje. Od ukupnih investicija čak
95 miliona dolara bilo je utrošeno na objekte i na sve ono što bi poboljšalo uslove plovidbe u sektoru “Đerdapa“.
Kada je Dunav ukroćen pod vodom su ostala mesta Sip, Tekija, Donji Milanovac, Dobra, Mosna i Golubinje. S tim što su prva tri potpuno, a druga tri delimično potopljena. Tada je preseljeno iz svog mesta prebivališta oko 8.400 stanovnika sa naše i 14.500 sa rumunske strane. Samo u Srbiji je za to izdvojeno oko 250 miliona dinara.
Više od 2.000 objekata je srušeno, kao i pet crkava, a četiri groblja su morala da budu preseljena. Rumuni su potopili naselja Verčiorova, Ada Kale, Oršava, Osradina i Tisovica, a delimično Kozlova i Drenkova.
Između elektrana je izgrađeno 14 prelivnih polja, svako široko po 25 metara sa stubovima od po sedam. Cela hidroelektrana dobila je 12 generatora, po šest sa obe strane, a jačina svakog je onda bila 171 megavat ili 230.000 konjskih snaga. Ukupna snaga hidroelektrane bila je jednaka
onoj koju bi moglo da razvije 5.000 srednjih tenkova, odnosno oko tri miliona konjskih snaga.
U izgradnji tada najvećeg jugoslovenskog poduhvata učestvovalo je sedam domaćih građevinskih firmi udruženih u poslovno udruženje “Jugoinvest”. Oni su imali rok od maja 1964. do 1. oktobra 1971. godine, s tim da je puštanje prva dva agregata bilo oročeno na 1. oktobar 1970. Tako je i bilo: prvi agregat pušten je u rad i pre roka, 7. avgusta 1970. na 943. kilometru reke Dunav, 10 kilometara uzvodno od Kladova.
Fabrika struje uspešno je počela da radi, a džinovska turbina se od prvog trenutka bez ikakvih problema ravnomerno okretala i za samo jedan dan proizvedeno je 1,25 miliona kilovat časova električne energije. To je bilo dovoljno da se osvetli 400.000 sijalica od 100 sveća, odnosno dovoljno struje za jedan grad kao što je Niš.
Najveći problem graditeljima predstavljalo je i očuvanje istorijskih spomenika na ovom potezu. Trajanova tabla i deo Trajanovog puta usečenog u stene sačuvano je kao istorijski spomenik u originalu, dok je 40 lokaliteta iz antičkog i rimskog, ali i iz praistorijskog perioda potopljeno, a među njima su Livadice, Kozica, Padina, Saldum,
Cezava, Brnjic…
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
