Još početkom sedamdesetih godina prošlog veka pojavili su se planovi za izgradnju novog autoputa sa 6 traka od Beograda do Niša.
Prema zamisli stručnjaka on je isplaniran na trasi u prethodnim decenijama izgrađenog Moravskog puta, već po formatu i propusnosti dobrano zastarelog, i to u dužini od 235 kilometara, sa mestimičnim odstupanjima od te prethodne trase kod Deligrada i Ražnja.
U dve široke kolovozne trake planirane su po tri uže u svakom smeru, s tim što bi jedna služila za kretanje najsporijih i teških vozila. U sredini je predviđena zelena površina od tri metra koja bi razdvajala saobraćaj, što je za tadašnje vreme i mesto bio ozbiljan novitet.
Ovaj grandiozni ali i za zemlju životno važni putni projekat tražio je velika novčana sredstva. Bilo je neophodno u startu obezbediti oko dve milijarde ondašnjih dinara.
Prvi planovi bili su da 40 odsto stigne iz Međunarodne banke za obnovu i razvoj, a ostatak od preduzeća za puteve, budžeta Srbije, banaka i zainteresovanih preduzeća. Početak izgradnje planiran je za 1973. godinu i to u tri etape da bi radovi bili okončani do 1979. godine.
Međutim, zbog raznoraznih problema taj rok je bio nekoliko puta pomeran, a na kraju je autoput u potpunosti završen sa ozbiljnim kašnjenjem, tek 1985. godine.
U svrhu uštede novca i vremena odlučeno je da postojeća trasa Moravskog puta postane jedna od traka novog autoputa a da se pored gradi druga za suprotni smer.
U izradi projekta učestvovali su stručnjaci Instituta za puteve, Saobraćajnog fakulteta i Zavoda za projektovanje trase.
Idejni i glavni projekat završeni su 1972. godine, a najveći problem za projektante bila je trasa koja je polazila iz Beograda, odnosno, prvih 69 kilometara od prestonice.
Tu je tlo bilo vrlo nemirno i sa prvim kišama pojavljivala su se – klizišta.
Javila su se i mišljenja da na toj deonici treba zaobići postojeću trasu i autoput usmeriti ka Smederevu, ali se od toga odustalo.
Najpre je urađen deo puta kroz Beograd od Mostarske petlje do Bubanj potoka dužine 12,5 kilometara tokom 1977. godine, a zatim još 28 kilometara do Umčara.
Već sledeće godine spojena je deonica od Umčara do Batočine, da bi se zatim nastavilo sa 21 kilometrom od Pojata do Deligrada koji su pušteni u saobraćaj 1980. godine.
Trasa koja je spajala Batočinu i Ćupriju završena je 1982, kao i deonica od Deligrada do Niša obe po 34 kilometara. Konačan kraj radova objavljen je 1985. kada je pušten u saobraćaj i poslednji 21 kilometar autoputa od Ćuprije do Pojata.
Dalji radovi prema jugu morali su sačekaju nekoliko godina. Tadašnja Jugoslavija je u to vreme bila u epicentru svoje privredne i finansijske krize, i to se odrazilo i na izgradnju puta. Ipak, delovi koji su bili do tada izgrađeni dobili su izuzetnu važnost ne samo za domaći već i međunarodni saobraćaj.
Novi autoput kroz Srbiju postao je deo međunarodnog puta od Beča preko Budimpešte, Beograda i Niša, pa sve do Skoplja i Atine.
Ujedno ova deonica je bila i sastavni deo saobraćajnice autoputa “Bratstvo jedinstvo” koji se pružao od Ljubljane do Đevđelije kao najveći jugoslovenski autoput.
Posle punih devet godina pauze radnici “Niskokradnje” u preduzeću “Partizanski put” su 19. decembra 1985. položili asfalt na poslednjim metrima autoputa Beograd – Niš i time spojili sve njegove deonice.
Asfaltirano je ukupno 224 kilometara, čime je ova saobraćajnica mogla konačno da bude puštena u saobraćaj.
Poslednjih dana “spajanja” putari su se dobro namučili pokraj reke Crnice kod Paraćina. Negodovala je i “Srpska fabrika stakla” zbog izmeštanja vodotoka Crnice, jer su smatrali da će ostati bez dovoljno industrijske vode neophodne za normalnu proizvodnju.
Na svakom koraku bilo je manjih i većih nezadovoljstava, otezanja, probijanja rokova…
Za 22. decembar najavljeno je svečano otvaranje, ali je odmah po objavljivanju ovog datuma on već postao sporan.
Naplatne rampe kod Pojata i Ćuprije još nisu bile gotove, kao ni glavna petlja kod Pojata, “Planum” je završavao i potporni betonski zid kod Krežbinca dugačak 93 metra, a saobraćajna signalizacija i žičana ograda još nisu bile postavljene.
Najvažnije je, ipak, bilo da je poslednja deonica duga 23 kilometra vrednosti od osam milijardi dinara, od Ćuprije do Pojata, bila gotova.
Svi graditelji su održali reč, autoput sa 6 traka od Beograda do Niša je završen, doduše sa priličnim zakašnjenjem, a troškovi su na kraju svega bili daleko veći od planiranih.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
