Zaboravljeni vrhunski dizajner nacionalnog stila

“Zaista je retko ko ovih dana prošao Terazijama, a da se nije bar na časak zaustavio i zadržao pred jednim vrlo ukusnim izlogom u palati ‘Jugoslavija‘

U prvi mah čovek ne bi verovao da je taj fini nameštaj izrađen kod nas, baš u prestonici, u jednoj skormnoj radionici u suterenu, preko puta od Kraljevog dvora. Preciznost izrade, apartnost ukusa i karakteristična umetnička izrazitost, kojom odiše svaki i najmanji deo, zaista zapanjuju.”

Ovako je tridesetih godina prošlog veka, beogradska štampa opisivala radove umetničkog stolara Dragoja R. Barca.

Ovaj nekadašnji pitomac Srpskog privrednog društva Privrednik, rođen 1906. godine u selu Tušanj kraj Šavnika u Crnoj Gori. Zahvaljujući stipendiji ovog nacionalnog društva izučio je stolarski zanat i umetničku rezbariju u poznatim evropskim radionicama Budimpešte, Beča, Praga, Temišvara i drugih gradova.

Po povratku u domovinu, započeo je posao u radionici Stil, u Solunskoj ulici. Potom je početkom tridesetih godina imao radionicu u Kralja Milana 8, da bi kasnije prešao u Kralja Petra 26.

Radionica je upošljavala do 15 pomoćnika i majstora, sa kojima je Barac radio, učestvujući u svakom segmentu procesa izrade komada nameštaja.

Za kratko vreme dobio je brojne pohvale od strane mnogih uglednih ličnosti, stranih diplomata, ministara i postao jedan od najtraženijih umetničkih stolara međuratnog Beograda. Nisu izostala ni međunarodna priznanja, pa je 1931. i 1932. godine, na izložbama u Parizu osvojio gran pri i prvu nagradu za svoj dizajnirani nameštaj.

Sam je dizajnirao nameštaj i izrađivao nacrte, prilagođavajući ga potrebama naručioca, ali i usklađujući ga sa eksterijerom i funkcijom samog objekta.

Najčešće je kao materijal koristio parenu orahovinu, a omiljeni ornamenti su bili u nacionalnom stilu, mada je radio po porudžbini i nameštaj u klasičnim stilovima, kao i moderan.

Predan i marljiv rad, poznavanje stilova, kvalitetna izrada, kao i korišćenje narodnih i srednjevekovih motiva preporučili su Dragoja Barca za rad na projektima opremanja državnih i drugih javnih ustanova.

Angažovan je prilikom opremanja nove zgrade Američkog poslanstva (ambasade) u Deligradskoj ulici, 1933. godine, u kojoj je izradio hol sa stešeništem i balustradama od orahovine.

Njegov „vanredan smisao za dekorativnost“ došao je do izražaja i prilikom rada na enterijeru Grčkog poslanstva (ambasade).

Na jednoj od izložbi posebnu atrakciju predstavljao je vladarski tron sa izrezbarenim krilatim lavovima na rukohvatima, lavljim šapama na nogarima i grbom Kraljevine na gornjem delu naslona, upotpunjeni tkaninom sa bogatom ornamentikom inspirisanom narodnim šarama.

Kvalitet zanatske izrade, kao i umetničke pretenzije, svakako su doprinele da mu 1936, godine bude dodeljena izrada dela nameštaja u novopodignutom Domu Narodne skupštine.

On je naime, po nacrtima renomiranog arhitekte Nikolaja Krasnova uradio nameštaj za radne sobe predsednika Narodne skupštine i njegovog šefa kabineta, kao i za skupštinsku biblioteku, koji i danas krase ovo zdanje.

Sarađivao je na opremanju i uređenju enterijera ambasade Kraljevine Jugoslavije u prestonici Turske Ankari, podignutoj 1936. godine, sa još jednim cenjenim arhitektom, Grigorijem Samojlovim, po čijim nacrtima je izveo stepenište, kao i komade nameštaja na kojima je izrezbario raskošne biljne ornamente u „srpkom stilu“.

Sa istim arhitektom sarađivao je i 1938. godine na uređenju crkvenog enterijera Saborne crkve Svete trojice u Banja Luci, gde je izveo ikonostas i druge delove mobilijara. Nažalost, tu crkvu su porušile ustaše 1941. godine.

Ostalo je zabeleženo i da su 1939, njegova dva salona, u „italijanskom renesansu“ i u stilu Luja XIV, svrstana među najlepše u Beogradu.

Posle Drugog svetskog rata, na reklamu za njegovu umetničko stolarsku radionicu nailazimo još samo jednom u novinama Borba 1945. godine.

Nova vlast svakako nije blagonaklono gledala na ovakav vid zanatske izrade, koji je po njihovom mišljenju verovatno naginjao ekstravaganciji i luksuzu.

Prema dostupnim podacima u literaturi, Dragoje Barac je napustio Beograd 1950. godine i obreo se prvo u Trstu, gde je radio na opremanju luksuznih jahti, prešavši ubrzo u Francusku, a potom i Kanadu 1953. godine.

Tu je, u Montrealu otvorio radionicu pod nazivom D. Barac Architect Specialized in Internal Architecture Ebeniste, a 1959. godine je najverovatnije organizovao izložbu svojih radova „D. Barac, Exhibition, Decorative Art, Interior, Architecture, Original Styles, Models Fine Furniture“.

Nedugo zatim se preselio u SAD gde je i preminuo 1996. godine. O njegovom kasnijem radu nažalost nemamo podataka, ali ne sumnjamo da je do kraja svog radnog veka bio posvećen svojoj pasiji, izradi umetničke rezbarije.