Zaboravljena beogradska Olimpijada

„Beograd je spreman!“ bio je slogan beogradske kandidature za letnje Olimpijske igre. Ali ne za one već famozne održane u Barseloni 1992. godine, o čemu se već sve zna.

Beograd tada nije bio izabran za domaćina Olimpijade 1992. iako je tadašnja država to silno želela, i to je ostalo zapamćeno kao možda poslednji nedosanjani san SFRJ. Ali, malo je poznato da smo okušali sreću i drugi put – podneli smo kandidaturu i za Olimpijadu 1996. godine!

Sve kapacitete smo „pretresli“, te 1988. godine i sve smo imali u malom prstu, i zatim ubeđeno poručili: „Beograd je spreman“. Pa nismo džabe radili tolike studije… Trebalo je da ugostimo takmičare u čak 28 disciplina – od streljaštva do jedrenja. U posebnoj brošuri do detalja je obrazloženo koji su kapaciteti — sportski, saobraćajni, smeštajni — bili na raspolaganju. A ta Olimpijada koja je stizala na red 1996. godine imala je poseban značaj: “padala” je tačno na stogodišnjicu prvih održanih igara u novoj istoriji sveta, 1896. u Grčkoj.

U kandidaturi Beograda je zato bila posebno istaknuta tradicija — Olimpijski komitet Srbije osnovan je 1910, da bi u Stokholmu 1912. Srbija bila zvanično primljena u olimpijsku porodicu. A delegacija Kraljevine Srbije prisustvovala je prvim Olimpijskim igrama 1896. godine.

Hvalili smo se sa 13 sportskih centara, tri velika stadiona i čak osam olimpijskih bazena.

U beogradskoj kandidaturi upućenoj Olimpijskom komitetu stajalo je da bi se atletska takmičenja održavala na Stadionu Crvene zvezde, našem do danas najvećem stadionu, kapaciteta 97.160 gledalaca.

Maraton i atletsko hodanje bili bi organizovani od stadiona ka Zemunu, a da staza zvuči atraktivnije, navedeno je da bi išla „na terenima koji leže na ostacima nekadašnjeg Panonskog mora, blago talasasta, bez oštrih uspona i padova“.

Plan je predviđao da se izgradi Olimpijsko selo na Bežanijskoj kosi, gde bi bili smešteni sportisti i njihovi pratioci — treneri, lekari, fizioterapeuti. Selo bi bilo udaljeno 7 kilometara od aerodroma i 8 kilometara od centra Beograda. Ista ideja nalazila se i u propaloj kandidaturi za 1992. godinu, pa je očito neko smatrao da se od odličnih ideja ne treba rastati tako lako. Danas se na mestu nikad realoizovanog “Olimpijskog sela” nalazi naselje Bežanijska kosa.

Između Olimpijskog sela i stadiona nalazili su se brojni luksuzni hoteli predviđeni za delegacije.

Atletika je, naravno, bila u centru pažnje, ali detaljno su razmatrani i ostali sportovi.

Zanimljivo je da je badminton trebalo da se igra u Obrenovcu, što je bila i najudaljenija lokacija od Olimpijskog sela (22 kilometra). Bejzbol bi se igrao na Stadionu omladine (Omladinski stadion na Karaburmi) koji ima kapacitet od 30.000 gledalaca.

Što se tiče košarke, plan je bio da se mečevi igraju u „novoprojektovanoj i izgrađenoj sportskoj hali“. Prošlo je još mnogo godina dok se ta hala nije završila — reč je, naravno, o današnjoj Beogradskoj areni.

Kajak i kanu vozili bi se na Adi — Savsko jezero dugo je 5 kilometara, široko 300–400 metara, mirne površine, zaklonjeno od vetra, duboko 4–6 metara i sa čistom vodom. Drugim rečima — idealno. Ovde bi se takmičili i veslači.

Fudbal je trebalo da se igra na našim najvećim stadionima — „Zvezdinom“ i „JNA“, ali i na stadionima u tadašnjoj Jugoslaviji: Zagrebu („Maksimir“), Splitu („Poljud“) i Sarajevu („Koševo“). Svi su ispunjavali FIFA standarde.

Iz današnje perspektive posebno je bio interesantan prostor “novinarskog sela”, predviđenog za smeštaj medijskih ekipa iz celog sveta ali i za studije za izveštače i televizijski prenos. Bilo je predviđeno da se stanovi i studiji podignu na prostoru između Brankovog mosta i Gazele, na desnoj obali Save, uz izmeštanje stare zgrade železničke stanice. Na tom mestu se danas nalazi naselje “Beograd na vodi”.

Proglašenje grada koji će biti domaćin Olimpijade 1996 je obavljeno u japanskoj prestonici Tokiju 17. septembra 1990. godine: bio je to američki grad Atlanta, na iznenađenje mnogih. Posebno, što je u trci pored Beograda i britanskog Mančestera bila i Atina, glavni grad Grčke, i smatralo se da na stogodišnjicu Olimpijade nema boljeg kandidata.

Ipak, članovi žirija su naveli da Atina u tom trenutku ne poseduje dovoljne sportske i saobraćajne kapacitete. Doduše, nije ih posedovala ni Atlanta ali se u svemu ipak, verovalo se, krio i jedan “detalj”: u tom gradu je sedište kompanije Koka Kola koja je već bila višegodišnji sponzor Olimpijada.

A zašto je otpao Beograd kada je definitivno imao najbolju mrežu gotovih sportskih objekata, pitate se. Pa, Beograd je otpao prvi, već na početku glasanja. Razlog: u zemlji je počela duboka politička kriza, a na zapadu zemlje već su se pojavile naoružane grupe ljudi. “Jugoslaviji preti rat” rekli su članovi žirija.