Most Gazela, auto-put kroz Beograd, Mostarska petlja i Terzijski tunel bile su četiri velike saobraćajnice koje su u prestonici SFRJ otvorene zajedno u istom danu – 4. decembra 1970. godine.
Sve je, kako su objavljivali tadašnji mediji, počelo na Gazeli, a svečanost je nastavljena presecanjem vrpce na Mostarskoj petlji, da bi se zatim kolona auto-putem uputila do Terazijskog tunela preko Autokomande i Slavije.
Mnogobrojni Beograđani izašli su tog dana na ulice i sa oduševljenjem i aplauzima ispratili celokupnu svečanost.
U Nušićevoj ulici, u istom danu, otvoren je i prvi veliki dragstor u Beogradu koji je radio non-stop. Smešten u podzemnom prolazu i pridružio se beogradskim čudima te godine.
Istorija Beograda govori da se pedesetih godina 20. veka na mestu današnjeg tunela, nalazio poznati beogradski restoran “Jadran”, koji je imao veliki ribnjak i fontanu. Predstavljao je pravu oazu u centru grada, gde su viđeniji Beograđani provodili svoje slobodno vreme.
Idejni tvorac tunela bio je arhitekta Dimitrije T. Leko, koji je još davne 1955. u svom nacrtu za Gradsku kuću, planiranu baš na tom mestu, jasno ucrtao i predvideo Terazijski tunel kao temelj na kome bi se kuća gradila.
Do gradnje Gradske kuće nije došlo, ali je dve godine kasnije, arhitekta Zagorka Mešulam, jedna od prvih ženskih arhitekata u celoj Jugoslaviji, usvojila već postojeću ideju, pa je zgrada projektovana tako da se savršeno uklopi u planirani tunel.
Zgrada je građena i izgrađena u periodu od 1957. do 1960. godine, a u prvim godinama svog postojanja u njoj je bio smešten Savez trgovinskih komora Jugoslavije. Na platou ispred zida, sa strane starog Beograda, bio je parking za automobile i stanica autobusa broj 24.
Podnožje zgrade dugo je bilo zazidano i brižljivo je čuvalo mesto za Terazijski tunel. Iz tog vizionarskog razloga je i bilo moguće i probiti ga kroz već izgrađenu zgradu naknadno, bez velikih teškoća.
Teško je danas i zamisliti kako bi se odvijao saobraćaj u centru Beograda bez Terazijskog tunela. Kolike bi se gužve stvarale na potezu od Zelenog venca do trgova Republike i Nikole Pašića. O mogućnostima proboja tunela koji bi povezivao Zeleni venac i Ulicu Moše Pijade, današnju Dečansku počelo je da se razmišlja već šezdesetih godina. Prvih 70 planiranih metara, smatrali su stručnjaci, spasilo bi prestonicu od gužvi koje su već gušile centar glavnog grada.
Terazijski tunel rešavao je i gomilu drugih saobraćajnih jednačina sa isto toliko nepoznatih.
Tih dana je glavni problem urbanista bilo pitanje šta će nastati u Ulici Moše Pijade (Dečanskoj) kada tunel bude gotov. Sutiacija je bila takva da su na uglu ulica Moše Pijade i Nušićeve već postojale moderne, visoke i tek podugnute zgrade. To je značilo da je bilo nemoguće tražiti neki naknadni prostor u širinu.
Tada su na dnevni red došli i saobraćajni problemi.
Kako su pisale ondašnje novine, pet gužvi dolazilo je iz pet pravaca ka tunelu i isto toliko iz tunela.
Tako su šezdesete godine, deceniju pre puštanja tunela, na dnevni red stavile prvo pitanje saobraćaja, pa tek onda izgradnju objekata.
Pred budući tunel se slivalo pet ulica i to u dva smera. Veliki problem predstavljala je i raskrsnica između Ulica Moše Pijade i Makedonske na samo 100 metara od izlaska iz tunela. Veliki broj autobuskih linija takođe je opterećivao saobraćaj. Stručnjaci su se bojali i šta će biti kada se tunel otvori, a u čvor se zapletu i trolejbusi i kolone vozila iz i za Zemun. Činilo se da Beograd još nije bio spreman za ovo.
U to vreme planirano je i otvaranje prve trolejbuske linije koja bi išla ka Novom Beogradu, a prolazila bi kroz tunel, što bi se dodatno napravilo zagušenje na Zelenom vencu.
Trolejbus sa brojem 16, koji je saobraćao je od Novog Beograda iz Pohorske ulice, do Zelenog venca. Kasnije po probijanju tunela, njegovo mesto zauzeo je autobus i dobio duže putovanje kroz grad, sve do Karaburme.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
