Vašar kod crkve u Topčideru

Svaka srpska varoš imala je, ili i dan danas ima, svoj poznati vašar. To je prava narodna svetkovina, koja se vezuje za crkveni praznik i koja počinje iz crkvenog dvorišta – porte. To je nešto kao cirkus na srpski način – sve se šareni, veselje je i muzika, dobra hrana, obavezno pečenje, ringišpili, ali i veliki bazar.

Međutim, da li ste znali da je i Beograd jednom imao takav, pravi pravcati, vašar. Ne, to nije Novogodišnji vašar na Sajmu, već je reč bila o tipičnim varoškim vašarima, na travi kraj crkve.

Taj beogradski vašar održavao se na Topčideru. Poznata pravoslavna bogomolja u ovom beogradskom parku igrala je na neki način i ulogu katedralne crkve, budući da je reč o zadužbini kneza Miloša Obrenovića, podignutoj kraj njegovog konaka još u prvoj polovini 19. veka.

U vreme kada zabava nije bila baš tako lako dostupna, vašar je bio prava prilika da se uživa u šarenilu koje je pružao. To je bilo i mesto susreta gospode iz Beograda, njihovih sugrađana sa sela, kao i brojnih seljaka iz okoline.

Paorima je to bila prilika i da nešto prodaju Beograđanima, siromašnima da pruže zabavu bogatima, a zapravo su svi uživali u ovoj kakofoniji koja je, uprkos haotičnosti i šarenilu, ipak imala neku dozu svečanosti.

Neko je dolazio bos, neko lepo odeven. Ali, svi su bili ulickani, čisti i nasmejani. Vašar, to je bio doživljaj.

Seljaci sa izrabljenim licima odenuli bi svečanu seosku garderobu, a neka dama iz “kruga dvojke” haljinu po poslednjoj modi.

Svetkovina je počinjala rano ujutro molitvom. Sveštenici su u tom trenutku imali glavnu reč. Vašar je, tako, imao zvnični deo. Pre mase, okupljali bi se viđeniji građani, mahom sveštenstvo, ali i političari, privrednici. Postojao je domaćin koji bi visokim gostima priredio zakusku.

Kako je pisalo “Vreme” 1938. godine “završetak trećeg kruga litije oko crkve, bio je znak za početak narodne svečanosti, odnosno veselja”-

“Samo što je pao blagoslov na portu i ispaljena prva kapsla na visokom aparatu za merenje udarca, uz vrisak se uhvatilo jedno veselo narodno kolo“.

Sve ostalo više nije imalo toliko veze s crkvom. Ko zna koliko religija, shvatanja, političkih oponenata, različitih klasa sabralo bi se na jednom mestu i sve razlike nestale bi u zajedničkoj dečjoj ciki ma kakve oni rite nosili i koje boje im bila koža.

Ipak, treba napomenuti da su i druge crkve imale svoje vašare. Slava bogu bila je prilika i narodu da se u radosti okupi. Spominje “Vreme” i vašar kod Crkve svetog Marka, voždovačke i svetosavske.

“Svuda isto: levo, kod ulaza, zna se, konji, srca, papuče, lutke. Sve od kolača. Desno, takođe. A kad pođete malo dalje, pa mahinalno počnete da mrdate glavom gore, dole, to onda znači da ste ugledali prodavca loptica na lastišu, koji čini samo ovako malo lastišom, a loptica ne znaš kad je pre gore, a kad opet pre dole!

Pa onda! Ovde izmeriš koliko možeš da udariš, tamo opet duneš u onu cev, a ono poleti ona crvena voda uvis… I čisto dođe čoveku neka milina, kad vidi koliko je jak, sve leti i pršti pred njim, kad dune i udari.

Pa zatim, evo, ovaj beli pacov, i taj šareni papagaj, date im samo dinar, a oni vama tup, pa kao na tanjiru, ispovrte celu sudbinu pred noge”.

Na vašaru je bio i cirkus. Zna se već unapred program – 13 tačaka.

Neke stvari deluju pomalo bizarno. Tužno izgleda danas slika u novinama na kojoj se vidi punački dečak sa Daunovim sindromom koji predstavlja “atrakciju”.

U cirkusu je bila izvođena i čuvena tačka zabadanja noža kraj žene, a u publici se polemisalo da li je to “njegova gospođa” i zbijale su se neprikladne šale.

Ali mnogima je od cirkusa bilo znatno interesantnije da vide “mušku ženu”, nekakvo čudo kojim mase treba da se zasmeju, u vreme kada se još nije ni pomišljalo na eksperiment sa promenom pola.

“Muška žena piše na jednom šatoru, pred kojim se dvojica razvikala da to nije cirkus, nego ne znam ni ja šta! Jedan od njih je čuveni miloš imitator, koji je na prošlogodišnjem vašaru imao četri s*se, ali kako taj posao više ne ide, on je sad opet normalan… Uđem. Po pravilu, ja ne znam koji rod da upotrebim za to debelo stvorenje, koje sedi tu, iza šatora. On, ona ili ono? Đavo bi ga znao! Jer sam taj stvor kaže da je 30 od sto muško, 20 žensko, a 50 od sto ništa!”

Škakljivo pitanje koje je postavio reporter “Vrmena” zapravo je postalo aktuelno tek decenijama kasnije: ” Jeste li se nekad zaljubili u nešto?”; ‘Nema to za mene, ne mogu ja da se zaljubim ni u muško, ni u žensko’ – kaže on, ona, ono“