U Studentskom parku hodate po rimskom kupatilu, turskom groblju i srpskoj pijaci

Jedan od naših najlepših parkova, Univerzitetski, poznat i kao Studentski, neobičan je po tome što je u potpunosti zaokružen velelepnom ogradom. Ona je podignuta tek 1929. godine i njome je zaokružena priča o ovom dragocenom prostoru koji je bio važna urbana tačka još i pre 2.000 godina. Jer, danas se malo zna da je prilikom arheoloških iskopavanja krajem šezedesetih ovde bila otkrivena kompletna banja – antičke “terme” iz doba starog Rima.

Ostaci odlično očuvanog rimskog javnog kupatila sa toplom vodom mogli su da se slobodno vide u Studentskom parku sve do 1978. godine. Tada je odlučeno da se zatrpaju i tako konzerviraju za neki naredni period.

Toj odluci maksimalno je doprineo i odnos tadašnjih Beograđana prema ovom delu sopstvene istorije – terme su služile za bacanje otpadaka i raznog đubreta, i u jednom trenutku su više ličile na deponiju na otvorenom negoli na vredan trag i dokaz o visokoj urbanizaciji Beograda još u antičkim vremenima.

Istorija ovog dela Beograda, danas reprezentativnog parka idiličnog izgleda, daleko je bila od lepe i spokojne, kako deluje iz sadašnje perspektive. Dugo je trebalo da se ovaj park potpuno uredi i preda Beograđanima da u njemu uživaju, ali i da postane mesto za spomenike nekim od najvažnijih srpskih naučnika i prosvetitelja, simbol beogradske i srpske univerzitetske tradicije.

Za turske osvajače ovo mesto bilo je idealno za – groblje. Vekovima je na padini ka Dunavu otomanski osvajač sahranjivao hiljade preminulih vojnika i službenika azijske imperije koji su bili smešteni u Kalemegdanskoj tvrđavi kao vojnom i administrativnom centru Otomana u ovom delu Balkana.

Nakon oslobođenja i stvaranja nove srpske države na pepelu Otomanske imperije, ovaj prostor je ubrzo postao najveća pijaca na otvorenom u Beogradu. I tu je opstala čak sve do dvadesetih godina prošlog veka!

Ipak, bilo je i drugih glasova i vizija: još od odlaska Otomana i zaravnjivanja starog groblja, koje je tako vremenom potpuno iščezlo u vidljivim tragovima, ovaj prostor je zapao za oko našeg čuvenog urbaniste Emilijana Josimovića.

On je predložio da se tu napravi park. Bila je to još sredina 19. veka, njegov predlog je prihvaćen, ali zatim su prošle više od dve decenije do ostvarenja ideje. Park je krajem 1889. zaista otvoren, ali Velika pijaca i dalje je radila kraj njega – sve do 1927. godine, kada je zbog požara definitivno odlučeno da se ona preseli, a park je konačno mogao da se proširi.

Dve godine kasnije podignuta je i velelepna ograda sa vazama.

Na nju se naslanjamo dok čekamo nekoga, ponekad je preskačemo, nađe se mesto i za neki potpis. Ali, malo ko od nas zastane i zamisli kako bi park izgledao bez nje. Koji još park ima ogradu, osim Botaničke bašte? Ona je samo detalj, ali takav da zaokružuje celinu i vredno je arhitektonsko delo Milutina Borisavljevića.

Ne samo ograda, već i velika kapija od kovanog gvožđa sa svojim istančanim detaljima čini jedinstven ulaz u park i svojim estetskim momentom odaje utisak važnosti prostora u koji se ulazi. Zapravo, park od mreže ulica dele dve svečane kapije.

A Univerzitetski park nije samo mesto za igru, smeh, zabavu, šetanje pasa, iako je mnogima omiljeno baš za takve svrhe, kao oaza mira i zelenila usred Starog grada. On je, kao što je rečeno, ponos srpskog prosvetiteljstva, mesto posvećeno i inspirisano našim brojnim naučnicima. Na primer, osam godina nakon uređenja parka u njemu je postavljen spomenik Josifu Pančiću, pa je neko vreme i čitav park bio poznat i kao Pančićev.

U njemu je mesto našao i spomenik Dositeju Obradoviću, koji je ranije bio na Kalemegdanu. I Jovan Cvijić dobio je svoj spomenik u Univerzitetskom parku, tek 1994. godine.

Milutin Borisavljević, koji je svečanom ogradom dao veliki pečat ovom delu srpske prestonice, kasnije je zbog neslaganja sa urbanističkom “anarhijom”, kao i svojevoljom bogatih investitora i tadašnje uprave, krajem tridesetih godina 20. veka ogorčen napustio Beograd i otišao da radi i živi u Parizu, gde je i preminuo 1970. godine. Nažalost, on nema spomenik. Ne samo u parku već ni u čitavom Beogradu.