U mraku poroka na periferiji – “profesor” Toni sa Karaburme

Gubili su ljudi od pamtiveka kuće i silno bogatstvo na kartama, rasturale su im se porodice zbog kockarskih dugova. Kako nekad tako i danas.

I pozajmićemo od Đoleta Balaševića ovaj red stihova koji se idealno stapaju uz one slike koje ćemo redati u nastavku priče: „Džaba vam novci, moji sinovci, džaba vam dobre volje. I pogledi čvrsti, lepljivi prsti, ja ipak varam malo bolje“.

Takav je bio i Toni tamo negde u osvit Drugog svetskog rata. Samo Toni. Bez punog imena, ali i prezimena za javnost. I bez fotografije u novinama koje su pisale o njemu. Razumljivo je, kao što su i sami tadašnji novinari konstatovali, zbog „prirode posla“.

To je čovek je bio poslednja nada onih koji su kartajući se proigrali čak i veru da će ikada više moći biti ljudi. Teška ali surovo istinita rečenica zabeležena u jednom novinskom tekstu.

Toni je bio istinska personifikacija likova koji su u tom mračnom svetu bili odvajkada veoma traženi jer znali su da poduče one koji su sve raskućili kako da bar malo “stanu opet na noge“, da nameste igru, da puste da se ostali za stolom navuku da dobijaju, pa da sebi upakuju karte tamo u nekoj petoj, šestoj ruci i pokupe sav ulog sa stola. I tako nekoliko puta za noć.

Dok bi svi mislili da je Toni samo imao sreće i čvrste živce, on je već i pre nego što je partija počela tačno znao kad će i koje karte sebi da podeli. Davao je, recimo, nekome za stolom poker dama, a za sebe bi napakovao poker kraljeva…

Živeo je na Karaburmi pre Drugog svetskog rata, tamo negde tridesetih godina, i u tom tadašnjem predgrađu imao je svoju „školu“ za „diplomirane falš-špilere“ (to su ovi što znaju upakovati – pakeri) i „diplomirane folirante“, i slovio je za glavnog „profesora“ u tom svetu zadimljenih kafana na rubu grada, punih poroka i opasnosti.

Čuvši za priču o ovom kockaru- prevarantu, nekoliko beogradskih novinara se zaputilo na Karaburmu, da naprave jednu od onih reportaža koje su kod čitalaca izazivale i gađenje, i strah, ali i jaku znatiželju prema “slikama iz podzemlja”.

Bio je sa novinarima i jedan puniji gospodin iz centra Beograda, kako su ga opisali, „stručnjak“ za karte, koji je tu „stručnost“ platio najpre svojom fabrikom, a onda i meničnim blanketima. Pošao je sa njima da naďe „profesora“ kako bi sa novim “znanjem” povratio bar deo imovine.

Toni im je demonstrirao nešto od svoje veštine. Svu pažnju su usmerili na njegove pokrete… I shvatili da je ono što on čini prosto nestvarno.

„Majstorski je „pakovao“ da niko od nas nije bio u stanju to da primeti. Toliko je oduševio našeg gospodina da mu je ovaj s oduševljenjem uzviknuo: Pa, vi, čoveče, možete da postanete milioner!

Toni mu je rekao: Nažalost, ja ne igram s milionerima. Samo s „frajerima“. Uzmem im po nekoliko stotina, hiljadu, dve, pa se onda napijem i usitnim sve do poslednje pare…

Nije morao da nas uverava. Da, zbilja, ne igra s milionerima, ubedljivo je o tome govorilo njegovo propalo odelo i crna lađarska majica mesto košulje“, pribeležili su novinari.

Pričao je da mu “učenici” dolaze iz Beograda, koji je tu nadomak njegove Karaburme:

„Dolaze često kod mene gospoda iz varoši. Onomad je opet bio kod mene jedan stariji gospodin sa svojim automobilom. Nezgodno mi da kažem koji je. Zadovoljite se kad vam kažem da je sed, da nosi zlatan cviker i da ima pun buđelar para. On me našao i pitao: Mladiću, ti imaš veliko znanje u kartama. Častiću te bogato da me naučiš. Pristao vam i održao sam mu nekoliko predavanja. Čile je inteligentno sve razumeo i kavaljerski me častio. Posle smo i lumpovali, a onda je otišao. Ko zna šta je do sada uradio. Ili se „izvadio“ ili se još više „utopio“.”

Toni je bio dobar domaćin. Pokazao im je nekoliko trikova za pakovanje špila karata – deljenje iz krila, pravljene „oluka“ i nameštanje karti iznad „oluka“.

Toni je novinarima uz piće objasnio da osim „falš-špilera“ obučavaju i vešte folirante koji tobože vrbuju igrače. Ti kako su ih zvali „diplomirani foliranti“ imali su još jednu dužnost – da otkucaju karte protivničke svom partneru dok sede kao kibiceri. To otkucavanje vešto su izvodili raznim znacima, a najčešće nogom ispod stola.

Pričao je jednom dobio preko sedam hiljada dinara (tada je u Kraljevini Jugoslaviji prosečna mesečna plata iznosila 973 dinara), drugi put oko 5.000… Tada bi se oblačio elegantnije i približavao se boljim mušterijama. Samo to bi trajalo kratko. Sve bi propio, a nije štedeo ni da časti odreda po birtijama.

Tih dana kada se pisalo o kartarošima sa periferije Beograda, glavni junak ove priče spremao se da primi na obuku još nekoliko „učenika“ iz varoši.

„Njima je poslednja nada „škola za falš-špilere“ na Karaburni. Jedan od njih je sve prokockao i sad se nada da će Tonijevo znanje moći da mu povrati imanje. Drugi je izgubio za tri meseca milion dinara (pogledajte ponovo kolika je bila mesečna radnička plata pa će vam biti jasnije o bogatstvu koje je proćerdao).”

I taj se nadao da će tamo u nekom klubu preko zelene čoje cela ta suma ponovo da se slije u njegove ruke samo ako mu Toni bude pokazao svoje trikove.

Treći je imao svoju priču, četvrti svoju…

I svi su se najavili da ih „profesor“ sa periferije nauči nameštanju. I svi su mu obećavali silno bogatstvo samo da povrate ono što su izgubili.

“I čudno možda to malo zvuči, ali on služi u neku ruku kao poslednja nada onih koji su proigrali na kartama i samu veru da će ikada moći opet da budu ljudi…”