U inat fašisti: “gangster crnac” u kafani “Trandafilović” na Vračaru

Ono što se do dana današnjeg iz ove priče očuvalo jeste samo – mesto događaja. Istina nešto izmenjeno, sređeno, osavremenjeno, a opet, nekako, i dalje ostalo u onoj epohi.

Jer, ostao je na Vračaru i jedan platan u dvorištu tog glasovitog restorana Trandafilović, kao nemi svedok onoga što se u jesen 1936. tu i zbivalo i što je bilo vredno pažnje tadašnje beogradske čaršije. Od 2002. je pod zaštitom države kao spomenik prirode, a mi ćemo u ovim redovima pokušati da od zaborava zaštitimo nešto što je pune dve godine izazivalo posebno uzbuđenje Beograđana… Da zaštitimo sećanje na crnca gangstera, kako su ga nazivali i kojeg su svi obožavali!

Ondašnji novinari su ga opisivali kao „pravog crnca sa crnom kovrdžavom kosom, buljavim sjajnim očima, velikim mesnatim usnama i minđušama na ušima“. I koliko god da je u to vreme čovek tamne boje kože bio neobična pojava u Srbiji, još više je neobičnost ovom beogradskom davalo to što je „kao pravi gangster halapljivo uzimao dinare i banke od onih koji bi došli u kafanu“.

I na sve to nije ih stavljao u džepove i vreće već bi ih gutao! Pa bi onda kolutao očima i cerekao se u znak zahvalnosti.

Želudac crnih ljudi, potrudila se štampa da pojasni Beograđanima, u žarkim predelima Afrike vari korenje. Utroba ovog crnca, dodali bi, koji dve godine vrši gangsterske napade na goste Trandafilovića melje olovo i srebro!

Svakog čuda tri dana dosta, rekao bi narod. Ali ovoga nije bilo! Crnčev sto je bio uvek na istom mestu, u ćošku, a za njim puno znatiželjnih i fasciniranih gostiju koji su želeli da ih taj gangster „opljačka“. Sve im je to delovalo zabavno.

Kad bi se neko vajkao da nema sitno dinar da mu plati što je seo za astal, ostali bi dobacivali da slobodno da banku jer će gangster vratiti kusur. Niko posle nije mogao da se pohvali da je ikad dobio kusur. A banke su davali.

I niko sa sigurnošću više nije znao kako je uopšte stigao taj crnac na Čuburu. I odakle. A ljudima je bilo više nego fascinantno da iz dana u dan gledaju kako njihov novac nestaje u njegovim jakim, isturenim čeljustima.

Bio je to zapravo jedan aparat sa ljudskim likom i desnom rukom okrenutom na gore, koja se pokretala “kao da je živa“. Na nju bi se stavljala para, a onda bi mehanizam odradio svoje, prineo je ustima, koja bi se širom otvorila i novčanica bi nestala, a začuo bi se smeh zadovoljstva iz mašne i oči bi se zavrtele.

Dovoljno je bilo da se pritisne dugme na leđima i „da se desi magija“. A taj dinar koji bi nestao u crnčevom želucu posle nekog vremena postao je zaista dragocen.

„Mi nismo skloni da verujemo raznim marifetlucima, sa nepoverenjem pristupamo cirkuzanerima na vašaru, ali pojava crnaca kod Trandafilovića bila je toliko neobična i tako simpatična da je njegov stomak uvek bio pun olova i srebra“, opisivali su novinari.

Navodili su da je možda crni čovek od olova osvojio simpatije Beograđana jer se pojavio baš u vreme rata u Abisiniji (Fašistička Italija je napala 1935. nezavisnu Abisiniju, odnosno Etiopijsko carstvo, da bi pokorila tamošnji narod.). „Ljudi su odmah bili na strani hrabrih crnaca i kod Trandafilovića su otvoreno izražavali te simpatije davajući njihovom crncu novac“, pisala je prestonička štampa. A, ne treba zaboraviti, da je upravo to bila i epoha kada razni automati počinju da se pojavljuju u svakodnevnom životu, kao najava novog doba industrijalizacije i sve popularnije robotike, usled čega je ovakav, humanoidni aparat tek bio svima zanimljiv.

Za crnčevim stolom uvek je bilo gostiju. U jednom trenutku se postavilo pitanje šta činiti sa tim parama koje on gutao, a koje su posle vađene i stavljane na posebno mesto. Većali su gosti, vlasnik restorana i konobari i izvećali da sve što crnac proguta – ide za siromašnu decu!

Tako je na godišnjicu pogibije kralja Aleksandra to složno kafansko humanitarno društvo obuklo 28 mališana pred nastupajuću zimu. A do oktobra naredne 1936. i druge godišnjice od atentata neobični beogradski crnac progutao je još 13.000 dinara, pa je 9. oktobra čak 50 dece dobilo nova odela, kape, čarape, cipele, čizmice… Za te siromašne učenike osnovnih škola je u restoranu bila pripremljena i obilna trpeza.

Sa njima su se družili stalni gosti uglednog restorana koji su i tog svečanog dana davali novac u desnu ruku maloga crnca, a on gutao za neka nova odelca. I niko od njih nije hteo imenom u novine. Samo je jedan kazao: „Ljudi mogu i anonimno da čine dobra dela. Samo napišite: Crnac obukao pedesetoro dece…“

Za dve godine zapravo 78.

Eto, ako sednete ovih dana u baštu Trandafilovića u Makenzijevoj 73, tu na uglu sa Mutapovom, i uživate u hladu velelepnog platana, znajte da i on čuva ovu priču o jednom malenom crncu koji je zabavljao Beograđane – u inat Musoliniju.