Tuga za izgubljenim detetom na Obilićevom vencu

Može li bol za izgubljenim detetom ikada da iščezne?

Tuga jednog oca već dva milenijuma “živi” u Beogradu kao večni podsetnik da nema veće boli koju ljudsko biće može da doživi od roditeljskog suočenja sa smrću deteta.

Ali, hajde da napravimo uvod: kada govorimo o antičkom Singidunumu, govorimo o rimskoj provinciji, velikom i značajnom gradu čiji su stanovnici imali status građana Rima, jer je Singidunum bio uzdignut na najviši mogući nivo koji je jedan grad mogao da ima – kolonija.

To je značilo da je antički Beograd bio mala kopija Rima.

Imali smo forum, terme, hramove – najznačajnija mesta svakog rimskog grada. Imali smo veliku nekropolu, ortogonalne ulice, velelepne građevine, pa i vodovod. Život je vrveo na Terazijskom grebenu, a centar je bio negde kod Narodne banke Srbije, gde se veruje i da se nalazio centralni hram – bogu Jupiteru.

Prilikom kopanja temelja i danas nailazimo na ostatke moćnog Singidunuma, na skulpture, natpise, pločice, na građu, temelje, grobnice.

Ali, tragajući za važnim obeležjima kao da zaboravljamo na obične, “male” ljude koji su u Singidunumu živeli. Zahvaljujući bogatstvu, kulturi i jeziku, oni su ostavili katkad i svoje sudbine uklesane u kamen.

To su “obične” priče “običnih” ljudi. Kao što se to i danas čini na mermeru, oni su to činili na belom kamenu – svoju ljubav za izgubljenom voljenom osobom, svoju tugu i sudbinu, klesali su na kamen.

A slojevi istorije, priče i sudbine u ovom gradu samo su se nizali.

Među hrpom kamena i zemlje, pod zdrobljenim zidinama i spaljenim hramovima, poharanim grobljima, a i možda baš i na metar od hladnog i vlažnog podruma vaše zgrade, kriju se tragovi odavno skončalih duša.

Da li znate gde se nalazi zgrada Prizada? Privilegovanog izvoznog društva? Eto, taj naziv je odavno zaboravljen, iščezao iz govora u buci savezničkih bombi i bata sovjetskih oslobodilaca. Eto, koliko je beogradska istorija burna, koliko je na tom malom prostoru ispisano sudbina, kada se jedva prisetimo svega što se događalo u poslednjem veku.

Zgra Prizada je, zapravo, i te kako poznata – dovoljno je reći samo TANJUG.

Predratno, ali moderno zdanje, “kapija” najstrožeg centra grada, koja se uzdiže na padini Ulice carice Milice. 

Dok se sredinom tridesetih godina XX veka podizala ova velelepna palata, koja je zaokružila izgled ovog dela današnjeg Beograda, naišlo se na jedan trag prošlosti koji opisuje baš veliku, beskrajnu patnju običnog, malog čoveka. To je jedna kamena ploča na kojoj se jedan otac oprašta od sina.

Verovatno biste se u nekoj vremenskoj mašini umesto kod Tanjuga našli na zemljanom putu, kojim hodaju ribari, na samom obodu grada, s kog se vide prve zgrade i hramovi, ali još daleko od gradske buke. Pored vas, stoji nadgrobni spomenik sa sledećim rečima:

“Bogovima podzemnog sveta!

Putniče, ti koji ideš putevima, ko god da si, molim te čuj: kada su se u petnaestoj godini malje prve brade rasule po obrazu mladića, uzeo ga je čamac, kojim se mrtvi prevoze na drugi svet i oteo nesrećnom ocu jedinu utehu. Sad on ovde počiva. Otet je iz zagrljaja svoga oca, kao što ralo otkida iz zemlje cvet. No, procvetaće cvetić ponovo u prijatnim livadama…

Ali tebe mrtvog više ne mogu da oživim…“

I danas, 2.000 godina kasnije, ove reči slamaju srce svakom ko ih pročita na drevnom spomeniku pohranjenom u kalemegdanskoj Barutani.

Tuga za izgubljenim detetom je večna bol. Čemer u duši slomljenoj od patnje kakvu bi i danas osetio svako koga sudbina tako surovo kazni, ili samo čuje za nju.

Dečak je, verovatno, stradao u virovima Dunava, a reči preplavljene bolom i osećanjima, tanano odabrane, pesnički satkane, kratke i prodorne “odvaznjaju” i dalje Beogradom.