“Trubački” košmar u saobraćaju: zaurlaj ako skrećeš

Ako mislite da saobraćajne gužve u Beogradu postoje samo da bi nervirale vas, umorne od posla i brzog života, i baš onda kada vam se najviše žuri – varate se. One su nešto što prati Beograđane maltene od pojave prvih automobila.

Evo odmah i primera: tamo negde poslednjih dana mira u nekadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, ljudi su se jednako bunili kao i danas, vođene su rasprave, pisano je u tadašnjoj štampi da su pravila katastrofalna i da se te 1940. godine koriste ista ona koja su važila kada je u Beogradu postojalo jedva desetak automobila.

A u danima u koje se sada vraćamo u prestonici je bilo već skoro 3.000 vozila, i oko 600 teretnih. Razne krize su uticale da brojke ne budu veće, a tadašnji Beograd, u osvit rata, na svojim ulicama, srazmerno svojoj veličini i broju stanovnika, imao je dovoljno prostora i za još vozila jer to koliko ih se kretalo ulicama bilo je malo naspram mogućnosti.

Stvara se utisak da, ako je tako bilo, onda nema mesta nikakvoj priči o saobraćajnom haosu, za ne?

Ali utisak neretko vara.

Ogroman problem je postojao. Ogroman!

– Nije shvatljivo zašto se u Beogradu još uvek sprovodi sistem regulisanja saobraćajnih vozila na najprimitivniji način. Kako je mogućno da se dozvoljava besomučno trubljenje automobila, autobusa, mlekadžijskih kola, motocikala i velosipeda na samo po danu već i po noći? Mirne duše se dozvoljava da terorišu Beograđane! – može se pročitati u ondašnjoj štampi.

U Beogradu je broj saobraćajnih nezgoda bio izuzetno veliki srazmerno broju stanovnika. Sabraćajna policija je optuživana da ništa ne preduzima i da je kriva očajna pravila…

Deluje nam kao da je prestonica ostala zaglavljena u normama koje su važile s pojavom prvih automobila tamo s početka 20. veka. A ona bi se mogla ovako, čini nam se, predstaviti: Ko prvi i ko glasnije zatrubi taj ima prednost, a to je bio i znak pešaku da mora da mu se makne s puta. Ko ne čuje – eto nesreće..

– U Beogradu se godinama čuva sistem trumbetanja! Koji put mora da se ponovi da se u svim evropskim gradovima saobraćaj reguliše tako da učesnici nisu upućeni na sluh nego isključivo na svoje oči?! Tamo i u mestima manjim od Beograda svake godine se po nekoliko puta modernizuje regulisanje saobraćaja – zapisano je u jednom od novinskih tekstova.

Tadašnji saobraćajci su, kaže se, “patentirali” da vozači daju jedan zvučni signal ako vozilo na raskrsnici nastavlja pravo, dva signala ako namerava da skrene desno, a tri ukoliko skreće levo!

To je stvaralo neopisivu buku! Vozači su i na 100 metara ranije počinjali da trube, i to ponavaljali po nekoliko puta dok ne stignu do raskrnice. Nije se znalo više ni ko, ni odakle, a pešaci su bili zagušeni zvukovima…

Na svim većim raskrsnicama su stajali policajci čiji je zadatak bio da usmere vozače kuda da se upute na osnovu prethodnog njihovog trubljenja, da zaustave na kratko vozila koja takođe ulaze u raskrsnicu da ne dođe do udesa, i da osiguraju pešacima da sigurno pređu ulicu na osnovu signala iz vozila.

Ali su mašući rukama stvarali još crnju sliku. I neretko nisu mogli da prebroje sve signale, da shvate iz koga tačno automobila se začulo jednom, iz kod tri puta, iz kod dva, pa vozačima koji su hteli pravo to nisu dozvoljavali i mahali su mu da mora da skrene levo, a onome št je levo hteo pokazivali da idu desno… Pešaci su pretrčavali ko muve bez glave da ne bi stradali u tom haosu.

Čak i na fijakerima su bile ogromne trube koje su “stvarale dodatnu dreku“.

Beogradski novinari poručivali se da bi trebalo da se dovedu stručnjaci iz Evrope da srede problem. Govorili su da je važno da se pređe na svetlosnu signalizaciju, ali ne automatsku, već onu koja bi se ručno menjala, jer automatska nije za Beograd pošto gužve nisu uvek istog intenziteta.

Dok se to ne desi, pisale su uglavnom sve novine, morala se zabraniti za početak upotreba truba od devet uveče do šest ujutro, i taj vremenski period vremenom proširivati dok ne bude potpuna zabrana, odnosno dok sva vozila ne budu se opremila trubama male glasnoće koje bi smele da se upotrebljavaju samo u nužnim situacijama.

A najviše se tražilo – da policajci ne smeju više da psuju vozača ako pogreši!

Beograđani, eto, i dan danas vole da trube. Nasleđe predaka. Kako se upali žuto svi na sirenu!