Nekada je ravnicu severno od Beograda ispunjavalo more. To je priča koju svako dete zna. Dok maštamo o tropskim plažama, ipak smo svesni da je more u to doba bilo mnogo drugačije, ali gledajući greben na kom se danas uzdiže Beograd nekako možemo da zamislimo i drevnu obalu.
Da naša zamisao ide u pravom smeru ukazuju i razni fosilni ostaci, na primer, školjki.
Ali, šta je bilo posle mora? Izgleda da je mesto na kome je kasnije nastao Beograd bila poprilično primamljivo, jer su ga odmah posle vodenih nastanile i razne kopnene životinje, a sa njima je došao i pračovek. Bitan uslov za život je bila reka.
Zna se da su u Beogradu, kao i u okolini živeli mamuti. Zaista je malo njihovih tragova, ali tu i tamo nailazilo se na pokoju kosku i zub. Međutim, kraj gomile životinjskih zuba, nasred Dorćola, našla se i jedna ljudska glava. Tačnije, lobanja pračoveka.
Prilikom kopanja temelja za Bajlonijevu pivaru 1892. godine otkriven je veći deo ljudske lobanje koji je odmah privukao pažnju svojim neobičnim izgledom.
Profesor Velike škole Đorđe Jovanović verovao je da karakteristike ovog otkrića ukazuju baš na praistorijskog čoveka. Detaljna analiza bila bi potrebna za taj zaključak, a zbog svoje brzopletosti ovaj profesor bio je odmah oštro kritikovan od strane nekoliko kolega, pa se na lobanju, nekako, zaboravilo.
Bez ljutnje, ali ako je Jovanović bio u pravu, ovaj stari Dorćolac bio je pravi neandertalac. Visoko čelo, niski rast, izražene obrve i velika snaga, ali slaba koordinacija pokreta, ali ipak osobine ljudskosti.
Neandertalci su izumrli, ali, možemo makar da se pohvalimo da naš grad ima praistorijsku tradiciju. Jer, vezuje nas jedna stvar – ljubav prema reci.
Teško je, gotovo nemoguće, sanas zamislti kako je izgledao prostor na kome se danas nalazi Beograd dok su neandertalci tumarali Evropom i Azijom pre više od 40 milenijuma.
Stene su se uzdizale iznad reke, ali lesni profili morali su biti niži. Tok reke bio je sigurno drugačiji, ali je muljevita i šumovita obala bila i pred očima naših dalekih predaka, iako je vode bilo mnogo manje.
Upravo to, što je vode u periodu ledenog doba nedostajalo, argument je da su praljudi mogli da pronađu njene zalihe na toku Save i Dunava, jer velike reke nikada nisu skroz presušile.
Gde je voda, tu je i divljač, a neandertalci su bili izvrsni lovci.
Zamislite ih site, na obali, uz vatricu. Gomila praljudi koji u trenucima mira i dokolice, trenucima sigurnosti i sitosti, igra neke svoje igre.
Stvarali su svoje porodice, živeli u paru, a umrle članove sahranjivali su uz verske rituale, što ih je jasno odvajalo od ostatka živog sveta.
A gde je bila pećina?
I o tome postoji trag… Pronađene su posle Drugog svetskog rata krečnjačke iskopine na Čukaričkoj padini i u njima neki tragovi koji bi mogli ostati za neandertalcima.
Mnogo dalje od mašte ne možemo ići. Jer… intrigantna lobanja iz Skadarlije u međuvremenu je nestala bez traga. Veruje se da je završila u Sloveniji…
U svakom slučaju, nikada nije rađena detaljna analiza koja bi locirala tačan period života i druge važne detalje vezane za ovog Beograđanina.
Ali, ova priča nije jedina… I prilikom izgradnje Palate Albanija 1938. godine pronađeni su nesvakidašnji ljudski ostaci. To je bio samo deo ljudske lobanje, koji, verovatno, nije pripadao neandertalcu, iako je bio izuzetno star.
Inače, problem u vezi s dokazima leži i u činjenici da su neandertalci i homo sapiensi neko vreme živeli zajedno na istim prostorima, čak su mešali i genetski materijal…
Tek nedavno je sa sigurnošću dokazano da je neandertalac živeo u Srbiji i to u pećini Pešturina u Jelašničkoj klisuri, gde je pronađen kutnjak pračoveka. Do tada, najbliži nam je bio neandertalac pronađen u Krapini.
Nema razloga da prestanemo da maštamo. Neandertalac verovatno jeste živeo i u Beogradu, a kada se ukaže sledeća prilika da naiđemo na slično otkriće, možda već prilikom kopanja tunela za metro, sa savremenim DNK analizama bićemo ovog puta sigurni u praistoriju ovog prostora.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
