NAJNOVIJE
Top

Davne 1967. godine, 7. decembra, u Beogradu se dogodio zločin koji je bestijalnošću duboko potresao tadašnje društvo, i crnu hroniku napravio najčitanijim delom tadašnjih novina: prvo ubistvo taksiste.

Kako će policijska istraga brzo utvrditi, reč je bila o dvojici zločinaca: tridesetogodišnjem Dragoljubu Gutiću, za koga je stajalo da je “besposličar” ( što je u to vreme bila medijska odrednica za problematične osobe) i Sava Lisovac (35), automehaničar po zanimanju, ali takođe “bez posla”.

Jedan od ubica, Gutić, prilikom dovođenja na suđenje

Ipak, ubice nesretnog taksiste, Tiosava Jankovića, u svom pohodu se nisu zaustavili samo na tom zločinu.

Posle ubistva taksiste, organizovali su, opljačkali i ranili Dragorada Jeličića, kurira robne kuće na Novom Beogradu.

Oteli su mu 100.000 dinara, što je prema današnjim merilima oko 100.000 evra. U toj operaciji imali su čak i pomagače. Bili su to Vojin Zubac, šef odeljenja jedne samoposluge, i Milivoje Pecelj iz Zenice.

Pljačka na Novom Beogradu bila je “zamajac” posledičnog niza zločina. Gutić i Lisovac su nedeljama pratili kurira koji je prenosio novac u banku. Znali su svaki njegov korak i unapred izabrali tačno mesto gde će ga napasti.

U svemu tome im je svesrdno pomagao Zubac, koji je kao zaposlen u samoposluzi poznavao sve kurire, znao trasu kretanja novca, ali i koliko je novca svakog dana u njihovim rukama.

U kasnijoj istrazi sve je ukazivalo da je Zubac bio i glavni organizator pljačke.

Operacija je počela oko ponoći 7. decembra kada su Gutić i Lisovac došli na taksi stanicu na Cvetnom trgu. Seli su u prvo vozilo koje je bilo na redu. Za volanom se nalazio – taksista Tiosav Janković.

Ovde su ušli u automobil zlosrećnog taksiste: nekadašnja taksi stanica Cvetni trg

Iako se u istrazi najpre čak posumnjalo da je i on bio deo pljačkaške ekipe, brzo se ispostavilo da je bio nedužna žrtva dvojice zločinaca. Radio je svoj posao, povezao ih, a oni su ga usput ubili. Pucali su mu hladnokrvno u potiljak, jednim hicem, i nesrećni čovek bio je trenutno mrtav.

Pošto su se rešili taksiste, Lisovac je seo za volan i odvezao automobil u Čortanovce, gde su na imanju Slobodana Stokića, njegov leš ubacili u bunar. Pošto su počinili prvi zločin, obezbedvši time auto za dalju akciju, vratili se u Zemun istim kolima i sačekali da dođe vreme kada će krenuti u otmicu novca.

Tipičan taksi tog vremena: isti model je vozio i ubijeni Tiosav Janković

Ništa ne sluteći kurir Dragoljub Jeličić je tog dana krenuo sa novcem iz samoposluge iz Ulice narodnih heroja. Bio je čak i naoružan pištoljem, baš kao sredstvom odbrane od mogućih razbojnika, ali mu to nije bilo od pomoći.

Kod sebe je imao nešto više od 100.000 dinara. Oko 10 časova Gutić i Lisovac su se dovezli do pomenute ulice i stali ispred prodavnice nameštaja. Lisovac je ostao za volanom, a Gutić krenuo u izvršenje plana.

Oteo je tašnu sa parama i odmah pucao u kurira. Utrčao je zatim u ukradeno
taksi vozilo i velikom brzinom su pobegli sa lica mesta. Odvezli su se u Ulicu Janka Čmelika u zemunskom naselju Kalvarija, ostavili auto i zatim se uputili u nepoznatom pravcu. Ubrzo su podelili plen, razdvojili se i napustili Beograd.

Pucač Gutić je znao da će njegov alibi biti proveravan, pošto je već u policiji bio poznat kao delikvent. Imao je u dosijeu ubeležena razbojništva, hapšen je zbog kocke, skitnje i remećenja javnog reda i mira. Znajući sve to, sakrio se kod svog prijatelja Milivoja Pecelja u Zenici.

Bosanski grad Zenica u to vreme

Lisovac je, sa druge strane, bio prethodno hapšen zbog trgovine opojnim drogama, dok Zubac i Pecelj nisu nikada bili osuđivani.

Vojin Zubac je bio rodom iz sela Zovin Do, kod Nevesinja, odakle je bio i
Gutić. U robnoj kući je bio predsednik omladine, član saveta radne jedinice, ali i Saveza komunista. Živeo je u samačkom hotelu u Novom Beogradu i delovao kao uzoran građanin.

Kako je na suđenju ispričao njegov šef, u poslednje vreme se nije mnogo družio
sa omladinom kolektiva. Bio je fudbaler u FK “Trgovac”, a svoju drskost je pokazao odmah posle pljačke kada je posetio majku ranjenog kurira i govorio o bezobzirnosti napadača. Predlagao je čak i više puta prikupljanje pomoći
za Jeličića i tražio od kolega da ga češće posećuju.

Svoju bezočnost iskazao je stalnim isticanjem kako je verovatno kurir nekome nešto “izlajao” o nošenju novca u banku i da je zato tako nastradao.

Ipak, kolege su, pisale su kasnije novine, primetile da se u poslednje vreme bolje oblačio i da je “sijao od nekog
zadovoljstva”.

Milivoj Pecelj živeo je sa suprugom Ružicom u Zenici i važio je za uglednog ekonomistu, analitičara visokih peći u Željezari Zenica. Noć pre hapšenja sa Gutićem se provodili su se u hotelu “Metalurg”, da bi rano ujutru bili uhapšeni na spavanju.

Pretresom stana pronađene su lažne lične karte, ključevi od soba hotela u Banjaluci, kao i deo ukradenog novca.

Da sve bude još mučnije, Pecelj je bio stipendista Željezare i po okončanju studija ekonomije u Beogradu
vratio se u rodni grad. Bio je član komunista na raznim nivoima. Njegova supruga Ružica bila je vaspitač i navodno nije imala pojma da je u stan primila pljačkaša i ubicu.

Gutić je od pljačke do hapšenja vreme provodio u Zenici, gde se predstavljao kao trgovački putnik “Interkomerca”. Lisovca je milicija uhapsila u Krušedolu u porodičnoj kući.

On je, kako su govorili meštani, živeo na visokoj nozi. Renovirao je staru kuću, kupio novi automobil, najnoviji “opel rekord“, traktor, a računi u kafanama su mu bili basnoslovni.

Auto koji je jedan od zločinaca kupio opljačkanim novcem

Sve je to upadalo u oči s obzirom da Lisovac nije imao stalan izvor prihoda.
Do svoje 35 godine već je 12 godina bio u zatvoru. Jeličić koga su napali bio je iz susednog sela i verovalo se da su se od ranije poznavali.

Više od četiri meseca trebalo je miliciji da identifikuje, locira i uhapsi kriminalce. U tome su učestvovale uprave iz Beograda, Zagreba, Inđije, Zenice i Novog Sada. Prvi je u ruke zakona pao Zubac, a istog dana i Lisovac u svom stanu u Krušedolu. Pošto Gutić nije imao stalnu adresu, potraga za njim je najduže trajala, a na kraju je lišen slobode u stanu u Zenici u stanu Milivoja Pecelja.

Dugo je milicija mislila da je nestali taksista Tiosav Janković takođe saučesnik u oružanoj pljački. Inspektori su brzo otkrili da je bio dužan 600.000 dinara, a to je potvrdila i njegova supruga.

Sumnji je doprineo njegov nestanak. Tužna istina je ipak izbila na videlo: iako su mu automobil i kaput pronađeni brzo posle pljačke, njegov leš je slučajno otkriven na imanju u Čortanovcima mesecima kasnije, 14. marta 1968. godine. Time je pljačka dobila daleko strašniji novi okvir.


Svi osumnjičeni za ovaj nesvakidašnji zločin nisu na sudu želeli advokata, dok je Gutića branio Veljko Guberina, koji ga je zastupao i ranije u slučajevima zbog izbegavanja vojne obaveze, razbojništva i kocke. Gutić se svojevremeno skrivao od milicije u Studentskom gradu na Novom Beogradu gde je živeo kao ilegalac. Bio je čest gost “Metropola”, a odevao se po poslednjoj modi i izigravao stranca.

Lisovac mu je bio poznanik iz zatvora, a sa Zubcem se zbližio nekoliko meseci pre pljačke, iako su se poznavali od detinjstva. Plan za krađu napravljen je u iznajmljenom stanu kod stadiona Crvene zvezde.

Na sudjenju ovoj dvojici kriminalaca, Gutiću i Lisovcu, međusobno su advokati optuživali drugu stranu. Naročito kada je bilo reči o ubistvu taksiste.

Kada je sudija Dimitrije Miloradović pročitao presudu kojom su obojica osuđeni na smrt, sudnicom se prolomio aplauz nekoliko stotina prisutnih, dok je pred sudom ostalo oko 2.500 ljudi. Vojin Zubac je zbog saučesništva dobio 11 godina strogog zatvora.

I dok je Gutić presudu dočekao miran i staložen, Lisovca je oblio znoj i on se srušio. Streljani su u hladno zimsko praskozorje, u dvorištu Centralnog zatvora, 27. februara 1969. godine.