Tamjan i sirće – svi putnici su morali u karantin u Zemunu

Nije prošlo mnogo vremena otkad smo morali da izdržavamo karantin, u slučaju zaraze korona virusom. Ali, uprkos teskobi, ništa to nije bilo toliko novo – zarazne bolesti bile su odvajkada strah i trepet, a svet je još u 18. veku shvatio da je jedini način da se one zaustave upravo karantin, dezinfekcija i stroga kontrola.

Mogli ste da budete veoma ugledna i važna ličnost, ali da biste u to vreme, kada je Dunav bio granica dve imperije, turske i austrijske, prešli iz Beograda u Zemun ili Pančevo, sledio bi vam – kontumac!

Ime nagoveštava jednu neprijatnu situaciju, a i bilo je tako. Od tri do šest nedelja bili biste u svojevrsnom zatvoru, opasanom zidovima i kanalima punim vode, a u slučaju pretnje od bega rušili bi se i mostići.

Zaraza je tretirana kao ozbiljan neprijatelj! Sloboda je, istina, postojala, ali samo ako želite da se vratite natrag, u Tursku. Put do Austrije podrazumevao je ovu meru.

Čitavo jedno divlje ostrvo između Beograda i Pančeva prozvano je Forkontumac, po starom pančevačkom kontumcu. Putnici, istina, nisu “proganjani” na ovo ostrvo obraslo šumom i puno močvara, ali su u njega gledali. Zgrada kontumca bila je na ušću Tamiša u Dunav, a kada se on preselio u grad, i dalje je ostala u funkciji i prozvana Forkontumac.

Pravi mali “zabranjeni grad” bio je na putu za Zemun. Ovo je bio jedan od najvažnijih austrijsko-turskih pograničnih gradova u koji su navirali ne samo putnici, već je pristizala i roba iz orijenta. A i ona je morala u karantin.

Austrija je veoma ozbiljno shvatila značaj kontumca i on je bio strogo organizovan, kao kasarna, građena po uzoru na rimski limes.

Kontumac je bio današnji Zemunski park.

Bio je dobro obezbeđen, a u njemu se nalazilo mnogo objekata. Tačno se znalo gde smeju da prolaze “sumnjivi” putnici, kroz koja vrata i u kojim zonama, a sve je mirisalo na tamjan i sirće – tadašnja glavna dezinfekciona sredstva.

Ništa nije smelo tek tako da se dodiruje.

Zamislite sebe u takvom okruženju.

Ne biste smeli ni da dajete novac iz ruke u ruku, već je postojala specijalna posuda sa sirćem. Kad nešto plaćate, vi ubacite novčić, a onda ga službenik izvadi cediljkom!

Dezinsekcija i deratizacija su se podrazumevale, roba se provetravala dok čeka transport u magacinima, a pisma su se kadila tamjanom.

Bio je tu i pravi zatvor, jer i robijaši su katkad prevođeni preko granice.

Za vernike su izgrađene katolička i pravoslavna crkva, koje i danas postoje u parku. Mogli ste da se molite dok čekate… Ali, vernici u karantinu ulazili su na jedna, a ostali na druga vrata, a crkva je bila fizički pregrađena.

Cirkulisali su kroz kontumac i oni koji nisu došli iz Turske. Na desetine radnika održavalo je kompleks, tu su bili lekari, pekari, sveštenici… Bila je i mrtvačnica.

Ako je neki Zemunac morao hitno da se sastane sa Beograđaninom da nešto porazgovara, našli bi se u kontumcu, išli bi u poseban prostor, gde je bila obezbeđena distanca.

Kuga i pegavi tifus kosili su Evropu, a Zemunski kontumac bio je jedan od prvih, otvoren 1730. godine i trajao je 142 godine.

Postojao je i kontumac u Banovcima, a veza je ostvarivana dubokim jarkom, kroz koji su prolazila kola natovarena putnicima i robom.

Iako neprijatno i loše iskustvo za sve putnike, kontumac je bio jedini način da jedna moćna imperija, u kojoj je medicina bivala sve razvijenija, nekako obuzda i stane na put širenju zaraza koja su pretile iz susedne civilizacije, u kojoj se zbog primitivnog odnosa prema bolestima, malo ko bavio njihovim zaustavljanjem.