Kada krenete Bulevarom oslobođenja sa Slavije ka Autokomandi, nećete moći da ne primetite lepo uređen park koji počinje odmah iza Birčaninove ulice.
Park je oivičen ulicama Katićevom, Tiršovom, pomenutom Birčaninovom i samim Bulevarom.
Decenijama je stajao kao nekakva ledina navrat-nanos pretvorena u nekakvu „zelenu“ površinu, da bi tek prošle godine konačno bio uređen i dobio izgled pravog gradskog parka, sa stazama, delom za kućne ljubimce, dečijim igralištem, formatiranim zelenilom… Baš kako priliči lokaciji na kojoj je.
Kada je uređen i lišen divljeg rastinja, park je oslobodio i pogled na dve lepe stare vile čuvenog Đorđa Roša i njegovog brata na uglu Katićeve i Birčaninove, kao jedan od značajnih tragova starog Beograda.
Ali, baš kada govorimo o tim tragovima, upravo je ovaj park mesto velike tajne.
Jer, mesto na kome se nalazi nekada uopšte nije bio park, naprotiv. Niti je bilo predviđeno da bude lepa zelena površina gotovo u produžetku trga Slavija.
Umesto toga, bila je to gusto izgrađena zona gradskog bloka Zapadnog Vračara, baš prema starom planu urbaniste Franca Jankea, o kome je Kaldrma nedavno pisala.
Jedno od najznačajnijih zdanja koje se tu nalazilo, baš gde je park danas, bio je i nekada čuveni Učiteljski dom.
Masivno zdanje bilo je delo jednog od najvećih graditelja Beograda u 19. i 20. veku, arhitekte Nikole Nestorovića.
Nama je on danas najviše poznat kroz zgrade Narodnog muzeja na Trgu republike, Beogradske Zadruge (Geozavoda) i hotela Bristol u Karađorđevoj, i zdanja Tehničkih fakulteta u Bulevaru kralja Aleksandra.
Učiteljski dom je tako bio još jedan od Nestorovičevih dragulja na mapi Beograda, i da je opstao, danas bi sigurno bio jedno od obeležja ovog dela grada.
Ali nije. Sravnjen je doslovce do temelja u jednom od prvih bombarderskih talasa crnog 6. aprila 1941. godine. Nacistički avioni su izbacili velike tovare bombi baš na kraj oko Slavije i uništili mnogo zdanja. Jedno od njih bio je i znameniti Učiteljski dom.
Tog strašnog jutra tu nije sravnjena samo ta zgrada, već i njen aneks, takozvani „Pansionat“ koji je projektovao takođe jedan od velikih beogradskih arhitekata, Đura Borošić, u Katićevoj ulici, kao i susedno zdanje Rudarske direkcije koje se nalazilo u delu bloka ka Bulevaru oslobođenja. Čitav deo je nestao u oblaku ruševina i pratećem požaru koji je plamteo dva dana.
Zgarište koje je ostalo posle nekoliko meseci raščistii su upravo oni koji su ga i napravili, nacistički okupatori, u nameri da povrate „red“ i „estetiku“ u grad koji su prethodno sami razorili.
Novoformirana ledina stajala je tako nekoliko decenija, sve dok sredinom šezdesetih nije poprimila oblik nekakve poludivlje „parkovske“ oblasti.
Trebalo je da prođe još pola veka da bi konačno ovaj trag tragične beogradske istorije dobio lepo lice i konačno prestao da svojim izgledom odaje zapuštenost koja je i bukvalno ukazivala na njegovo poreklo.
Zato, kad prođete ovuda i zagledate se u velike platane, iza kojih se pruža pogled na vile Rošovih i masivno zdanje Pošte Srbije, setite se da pred sobom nemate tek običan park, već mesto sa kudikamo više istorijskih slojeva i nepoznanica za mnoge.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
