Svetsko prvenstvo u boksu koje je otvorio Tito

I dok se danas i sutra završavaju poslednje pripreme za Svetsko prvenstvo u olimpijskom boksu zakazano za kraj oktobra u Beogradu trebalo bi podsetiti da je naša prestonica još šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bila organizator mnogih velikih sportskih nadmetanja.

Poslednji put slično takmičenje u boksu održano je u Beogradu od 6. do 20. maja 1978. godine, kada su najveći svetski bokseri bili gosti glavnog grada Jugoslavije.

Velika očekivanja imala je te davne 1978. naša sportska javnost od Drugog amaterskog svetskog prvenstva u boksu koje se održavalo u beogradskoj hali “Pionir”.

Nažalost, jugoslovenska himna nije se čula nijednom, a konačni skor bio je šest srebrnih i jedno bronzano odličje.

Održano je ukupno 208 borbi, a da je nadmetanje bilo na najvišem nivou govori podatak da ga je otvorio predsednik SFRJ, Josip Broz Tito, a zatvorio Dragoslav Marković, tadašnji predsednik Skupštine SFRJ.

Iako je Jugoslavija te daleke 1978. bila velesila u olimpijskom boksu, na svom terenu nije uspela da ponese zlatnu medalju.

Neuspesi su se ređali iz dana u dan, a kada je u poslednjem meču sudija podigao ruku sovjetskom šampionu Valeriju Račkovu i naš Miodrag Perunović ostao bez najsjajnijeg odličja, zastave su, kako je pisala tadašnja “Politika”, stidljivo savijene.

Borili su se naši momci, ali im je snage nekako ponestajalo u samim finišima meča. Možda su ih iscrpeli prethodne borbe ili je samo publika imala preterane ambicije. Prema oceni medija jedino je Fazlija Šaćirović bio oštećen u meču sa kubanskim bokserom i sudijskom odlukom izgubio zlatnu medalju.

– Zadovoljan sam srebrnom medaljom – govorio je onda Šaćirović. – Nadao sam se da će me sudija proglasiti pobednikom, ali nije. Bio sam grogiran u poslednjim trenucima, verovatno je to odlučilo.

Pored Perunovića srebrom su se okitili Fazlija Šaćirović, Bratislav Ristić, Memet Bogujevci, Tadija Kačar i Slobodan Vujković. Kačaru je tada pripala bronzana medalja.

Beogradska publika pokazala se u pravom svetlu, bodrila je naše takmičare svim srcem. Dok se Šaćirović borio u ringu sa tribina su se čuli povici “Jugoslavija! Jugoslavija!”

Svi su bili ubeđeni da će sudija podići ruku našem bokseru, međutim, on je odlučio drugačije. Po njegovom mišljenju zlato je pripalo kubanskom takmičaru Horti. Iako razočarana, publika je nastavila još glasnije da navija za sledećeg našeg predstavnika Ristića, želeli su pobedu. I on je još od početka meča dominirao u ringu, međutim, poraz kolege iz tima psihički je uticao na krajnji rezultat ovog meča.

Sledeći je izašao Bogujevci koji je svoj poraz branio umorom iz prethodnih mečeva, a kako je govorio kasnije novinarima ni psihički nije bio spreman za pobedu.

Onda je kao četvrta uzdanica u ring ušao Perunović. Dvoranom je iz hiljade grla odjekivalo “Mijo! Mijo!“. Publika je želela da osokoli mladog 22-godišnjeg Titograđanina. Verovali su da će posle četvrte borbe slušati jugoslovensku himnu i na najvišem jarbolu ugledati trobojku sa petokrakom. Trud mladog boksera, ipak, nije bio dovoljan. Ni on nije uspeo da osvoji zlatnu medalju.

– Žao mi je zbog beogradske publike koja me nesebično bodrila – govorio je posle meča Perunović. – Trebalo bi da budem srećan što sam osvajanjem srebra ostvario najveći uspeh u karijeri. Račkov ništa nije bolji bokser od mene. Učinio sam sve, ali nažalost, to nije bilo dovoljno.

Prema mišljenju stručnjaka najozbiljniji kandidat za osvajanje zlata bio je Tadija Kačar.

Već posle prvih čarki među konopcima sa olimpijskim vicešampionom Kubancem Sikstom Sorijem bilo je jasno da Kačaru neće biti nimalo lako. Očekivanja publike su pala u vodu kada je Tadiji sudija dva puta brojao.

Desio se još jedan poraz. Posle toga u ring je ušao Dragomir Vujković koji je, kako je pisala “Politika”, oko svog protivnika mogao samo da trčkara. Šest sekundi pre kraja prva tri minuta borbe jedan aperkat je odlučio pobednika. Ujedno to je bio kraj Drugog amaterskog bokserskog svetskog prvenstva.

Bez zlata za naše takmičare.

Beograd se te davne 1978. pokazao kao odličan domaćin. Organizacija i uslovi takmičenja bili su izvanredni. Nije samo medicinski centar za anti-doping analize bio ono čime je Beograd prednjačio u odnosu na konkurenciju. Dvorana je, što je za ono vreme bilo retko, klimatizovana, a osvetljenost se kretala od 300 do 600 luksa. Iznad samog ringa iznosila je od 2.200 do 5.000 luksa što je omogućavalo vrhunski TV prenos i snimanje u boji.

Akreditovani novinari su imali 20 stalnih telefonskih linija i isto toliko rezervnih.

Za radio i TV komentatore obezbeđeno je 36 kabina sa po tri linije i još 20 teleprinterskih linija u pres centru. Sve ovo govorilo je da je Beograd posle ovog nadmetanja mogao bez preterivanja i sa ponosom da ponese najveću ocenu za organizaciju velikih sporstkih događaja.

Uprkos slavnoj tradiciji i svetlim danima, sama dvorana “Pionir” doživeće u narednim decenijama teške dane – njeno propadanje zbog nebrige i zapuštenosti biće zaustavljeno tek 2019. godine kada je Grad Beograd od juna do oktobra sproveo njenu kompletnu obnovu i vraćanje na stari sjaj. Istovremeno, dobila je, u skladu sa sportskom tradicijom Beograda i Srbije, i novo ime – “Dvorana Aleksandar Nikolić“.