Sveopšti rat kafana i vinara protiv pivara i bakalnica

Avgust četvrti, godina 1936. Dan u kome je u beogradskim kafanama i bifeima prestalo da se služi pivo!

Bio je to šok za sve u beogradskoj čaršiji koji su ovo piće zavoleli više od rakije.

Onako potaman rashlađeno velikim pločama leda odlično je krepilo dušu u vrelim letnjim danima. Ali ne i tog četvrtog dana u osmom mesecu.

Šta se desilo? Kafedžije su zabranom točenja ušli u štrajk ljuti zbog ponašanja onih koji su držali pivarske fabrike.

Razlog za spor bio je čudan iz naše današnje perspektive: zato što su ovi pivari “bespravno” prodavali pivo bakalnicama, kolonijalnim radnjama i drugim neadekvatnim prodavnicama. A počelo je naizgled dobro: u julu, tamo nekog četrnaestog, te godine vlasnici kafana i vlasnici pivara održali su sastanak i čvrsto se dogovorili da se pivo doprema samo kafanama i bifeima.

Ali, avaj. Sve je ostalo mrtvo slovo na papiru. Izigranima je prekipelo i odlučili su da pivo ne služe.

Sve to je zbunilo Beograđane koji su bili odavno naviknuti da u hladovini bašti kafanskih bistre politiku i ostale aktuelnosti. Mogli su sve to uz neko drugo piće, ali to nije bio pravi gušt.

I nije samo propalo ono „ruka ruci“, već vlasnici pivara nisu hteli da spuste cenu piva u nabavci iako su cene sirovina za njegovo proizvodnju u međuvremenu i znatno pojeftinile!

Kafedžijama je to smetalo jer su shvatili da bi imali još više gostiju sa nižom cenom, ali nisu mogli na svoju štetu pošto oni koji su pivo proizvodili nisu nameravali ništa da koriguju.

Razume se da kartel pivarski mnogo ne vodi računa o nama kao glavnim preprodavcima piva, čija se uloga svodi na njihove obične i besplatne inkasante, jer na pivu skoro ništa nemamo – navedeno je u saopštenju vlasnika beogradskih kafana i bifea:

Zaboravljaju gospoda pivari da se ne mučimo od njih samo mi ugostitelji, već su u istom položaju preko 300.000 sitnih proizvođača vina, hmelja i ječma u Jugoslaviji, jer za ljubav i profit te gospode kartelisana je i zaštićena velikim carinama pivarska industrija tako da je baš radi njih onemogućen izvoz vina u inostranstvo!

Podsetili su i da je više puta iz „bratske nam Čehoslovačke“ nuđeno Kraljevini Jugoslaviji da im se dozvoli izvoz piva u našu zemlju, a da oni kupuju od naših proizvođača vino.

Činimo do znanja da nećemo točiti pivo sve dok se ne urazume u svojim velikim prohtevima magnati pivarske industrije, jer su naši zahtevi isuviše skromni – istakli su u saopštenju.

I dok su se kafedžije bunile, narod željan hladnog piva na avgustovskoj vrućini potražio ga je u – bakalnicama! Baš tamo gde štrajkači ne žele da se ono toči!

I napuniše se dućani, a bilo je i onih
koji su kupovali pivo na sanduke pa nosili kući da imaju u rezervi za
svaki slučaj.

Ugostitelji su, ako ništa drugo, bili ponosni što su solidarni i što su svi do jednoga ustali protiv pivara. I odmah se javila ideja da ko koliko može od kafedžija priloži u zajednički fond i da osnuju kooperativnu bakalnicu!

Iz nje je bi se oko tadašnjih 2.200 gostioničara iz Beograda, Zemuna i Pančeva snabdevalo proizvodima, koje su do tada kupovali od trgovaca, koji su im eto uz pivare bili živa rana.

Smatrali su da bi takav kontraudar mnogo više pogodio bakale nego što su prodavnice udarile njih, jer trgovci im konkurišu samo u prodaji piva.

Ipak, nisu ti „suvi dani“ u kafanama dugo potrajali. Malo je intervenisala država, malo su popustili gostioničari, malo vlasnici pivara, a naposletku i bakali.

Danas ovakvih prepirki nema, pivo se normalno prodaje i u kafanama i u prodavnicama, i nikome to ne smeta. Samo da je onako „ladno ko žilet“ pa da sklizne niz grlo. Ali ostala je ova priča kao ilustracija jedne epohe i sistema gde je i tako nešto bilo moguće, na štetu svih.