Svakodnevne tuče i krvave glave zbog pijaće vode

Teško se može poverovati, a to naročito važi za naše mlađe geleracije, da je sredinom i krajem 19. veka Beogradu pretila opasnost da – ostane bez vode!

Bunari su počeli da presušuju, a ono malo izvorskih česama nije bilo dovoljno i za vojsku i za domaćinstva i za stoku.

Iako je famozni putopisac Evlija Čelebija zabeležio da je 1660. godine zatekao u Beogradu čak 11.000 bunara, i da se voda za piće čuvala kao svetinja, svega dva veka kasnije beogradska velika varoš suočila se sa ozbiljnim nestašicama pijaće vode.

Tako je još od 1880. godine, opština beogradska raspravljala redovno na svojim sednicama o problemima vode. Vodile su se čitave debate, ali u gradu je bilo sve manje vode i sve više problema zbog nje. Najzad, posle dugih dvanaest godina, u julu 1892. u isto vreme kada je u Beogradu proradio prvi tramvaj s konjskom vučom, naš grad dobio je nekako i savremeni vodovod.

Koliko je pre izgradnje vodovoda situacija bila loša, svedočili su i brojni primeri. Tako je Zapadni Vračar, koji je tada bio prilično naseljen, imao samo jednu česmu kod vojne bolnice, a kapacitet bazena bio je 100 kubnih metara vode (bila kod današnjeg ulaza u Klinički centar Srbije iz ulice Pasterove).

Redovi pred česmom bili su ogromni. Čekalo se na vodu po više sati, pa je svakodnevno dolazilo i do fizičkih obračuna. Muškarci su se pesničili, a žene tukle kofama i bokalima, i često su se vraćali kućama sa punim sudovima vode i krvavim razbijenim glavama.

,Beogradski dnevnik“ je u maju 1883. ovako pisao o tome:
– Prestonica naša nema dovoljan broj česama. Za primer će biti dosta kad kažemo da ceo Zapadni Vračar ima samo jednu, a Savamala nijednu česmu, te čovek mora da ide ili kod “kralljeve perionice” ili kod Vaznesenjske crkve ili na Toskinu česmu. Ali, najveći sukobi na česmama dolazili su zbog vojske.

Zato je ovaj beogradski list jedno vreme apelovao na odbor da zabrani vojnicima dolazak na česmu kod Vaznesenjske crkve jer, veli, zbog toga često dolazi do tuče između njih i građana, iako u velikoj kasarni (u Resavskoj ulici) postoji česma sa dve slavine i uvek ima dovoljno vode.

Još je crnje bilo na Paliluli: predsednik opštinskog odbora je saopštio da mu je palilulski kmet dostavio da se na česmu dovodi po nekoliko stotina konja iz kasarne i poje ih na česmi.

Da bi se našlo neko rešenje, beogradska opština je 13. maja 1883. tražila od ministarstva vojske zabranu pojenja konja na gradskim česmama; zatim zabranu nošenje vode u buradima svakome ko nema opštinsku dozvolu i da se česme privatnika Кrste Đorđevića i Кoste Anastesijevića zatvore, a voda pusti u česme vodovodske.

U to vreme postojali su i česmedžije – čuvari česama. Oni su imali ključeve i mogli su da stave plutu u cev kad su hteli ili da puste vodu kome su hteli. Ali njihovoj samovolji tek niko nije mogao da stane na put.

Jedan odbornik, kada se diskutovalo o problemu vode, ovako je rekao:
“Bruka je, gospodo, za grad da samo jedan čovek odlučuje kada da dobijamo vodu.“ A drugi je dodao: “Čudim se kako je moguće da samo ovaj jedan česmedžija zna otkud nam voda dolazi, a da to ne zna nijedan naš inženjer…”

Tako se jednom prilikom utvrdilo da je jedan od njih na Čukur-česmi zapušio glavni kanal plutom, pa je na slavini nestalo vode.

Kad su građani otvorili kanal, imali su šta da vide: voda je bila predvojena na dva dela pa je veći odlazio u baštu nekoga kućevlasnika koji mu je za to dosta para platio.

Problem vode za piće, kao i kanalizacije, morao je na kraju da se reši. Bilo je nekoliko stranaca koji su se javljali sa svojim ponudama, ali su skoro sve ostajale bez rezultata.

Interesantna je bila i ponuda izvesnih Gugla i Gala koji su tražili od opštine koncesiju da iz Ulice kneza Mihaila do stovarišta na Savi prokopaju tunel kojim bi namestili podzemnu železnicu za prenos robe i putnika i sproveli vodovod!?

Međutim, nije bilo para, i svi razgovori i prepiske ostali su samo mrtvo slovo na papiru.

Kao privremenu meru, beogradska opština je 1885. odlučila da se popravi bunar na marvenoj pijaci, na Batal-džamiji (na mestu današnje Narodne Skipštine), a 1886. iskopan je nov radi ispitivanja vode. Tu je nađena podzemna voda koja je izvirala do 700.000 litara za 24 časa, a imala je najveće sličnosti sa vodom kod Hajdučke česme u Кošutnjaku.

Tek krajem 1890. godine izrađen je prvi predračun za građenje vodovoda. Radovi su počeli istog leta, na Makišu.

U isto vreme počela je rekonstrukcija starog (verovatno postavljenog još u antičkim vremenima) Bulbulderskog varoškog vodovoda, montirani su i povezani svi izvori. Taj vodovod je dobro funkcionisao. Bilo je vode za 21 česmu i 28 slavina. Međutim, na vodu se i dalje kukalo, naročito leti.

Kad su radovi na Makišu završeni, jula 1892, na Petrovdan, svečano je pušten prvi vodovod. Na dan osvećenja u Beogradu je bilo 25 javnih česama. Njih je snabdevao rekonstruisani vodovod, a Makiš stanove. I tada, kao da je vode bilo na pretek.

Makiški rezervoar se nije praznio, a šef vodovodske mreže pričao je kako mašinista na Belim vodama nema potrebe da radi više od tri sata dnevno ujutru bi napunio rezervoare, a zatim bi odlazio u lov.