Jedan od važnih znakova da se nešto u dotadašnjem jugoslovenskom socijalizmu menja, bila je i odluka da u Beogradu mogu da se otvaraju privatne zanatske radnje u stanovima doneta 1988. godine i da pri tom radnje budu i oslobođene brojnih dotadašnjih ograničenja.
Posebnom odlukom Skupštine Grada Beograda od 20. januara 1989. godine to svojevrsno pravo na privatan rad bilo je i ozvaničeno.
Od tog trenutka čitav stan ili pojedini njegovi delovi mogli su da se pretvore u poslovni prostor za gotovo sve vrste zanata. Odluka je važila kako za privatne, tako i za društvene stanove.
Jer, danas se gotovo potpuno zaboravilo na činjenicu da u društvenom uređenju kakvo je u tadašnjoj zemlji vladalo do 1990. godine, privatni rad nije bio blagonaklono dočekan od vlasti, i da je retko gde bio u potpunosti moguć. Naprotiv, preko 90% zaposlenih je radilo u društvenom sektoru, a privatnicima je bilo ostavljeno gotovo isključivo tržište manjih usluga i “zanatske” proizvodnje.
Takođe, i stanovi su u najvećem delu bili “društvena svojina”, sa tek malim delom u pravom privatnom vlasništvu fizičkih lica. To će se promeniti nekoliko godina kasnije, kada bude uveden mehanizam otkupa stanova, ali za našu priču o procesima i izmenama u načinu života i poslovanja u Beogradu, to je sada manje važno…
Odlukom gradskih vlasti iz januara 1989. godine napravljen je izuzetak samo za zanate koji su spadali u red “prljavih i bučnih“, kako bi se poštovao kućni red i mir stanara.
Isto je važilo i za ugostiteljske lokale i trgovine koji su po propisima mogli da se otvaraju samo u posebnim poslovnim prostorima. Za sve ostale nije postojalo nikakvo ograničenje, što je u to vreme bila značajna novina s obzirom da su do tada u stanu mogli da rade samo advokati i stomatolozi.
Procedura za dobijanje dozvole za privatni biznis takođe je bila pojednostavljena. Nosilac stanarskog prava imao je obavezu da pribavi odobrenje davaoca stana na korišćenje, ako je u pitanju društvena svojina, i mišljenje zbora stanara da stavi privatnu firmu na vrata, ukoliko su ispunjavali ostale uslove za bavljenje zanatstvom.
Ova gradska odluka usvojena je u paketu sa gazdovanjem i prometom privremenih lokala.
ovo je bilo naročito važno jer je do epohe osamdesetih godina već bilo podignuto više ovakvih objekata “na neodređeno vreme”, ali njihovi vlasnici nisu mogli da ispune komplikovanu proceduru promene namene takvog “poslovnog prostora”, a pogotovu kod prodaje. I to je tada uprošćeno što je obećavalo brži razvoj male privrede u Beogradu.
Godinama pre te odluke iz 1989. ovaj sektor dobijao je olakšice “na kašičicu”, a pozitivan saldo, odnosno razlika između broja zatvorenih i novotvorenih radnji tek je tada počela da premašuje zbir od hiljadu u korist ovih drugih.
Blaža poreska politika i podsticajne mere obećavale su brži razvoj male privrede. Ambicija beogradskih vlasti bila je da budu predvodnici stimulativne politike za preduzetnike, i model za otvaranje radnji i u drugim gradovima Srbije kao svojevrstan uvod u novo doba koje je nailazilo.
Fotografije: Joel Martin Halpern, by https://www.digitalcommonwealth.org/
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
