Na jednoj razglednici sa početka XX veka na kojoj piše “Kralja Aleksandra ulica” vidi se “ćošak” koji čine Terazije i sadašnji Trg Nikole Pašića.
Iza niza niskih belih zgradica, na mestu gde se Vlajkovićeva spaja sa trgom, stajala je raskošna kuća na tri sprata, polu-bajkovita, sa lepim, tamnozelenim krovom.
Beograđani su je znali kao “Panđelinu kuću”. Sagrađena je 1909. a srušena bez ikakvog traga 1958. godine.
Tadašnji dnevni list “Borba” je iste godine objavio omanju vest o rušenju. Na fotografijama sa kraja 1957. i sa početka 1958. se još uvek videla, a ispred nje je uslikan automobil Dodge Kingsway.
Panđelina lepa trospratnica se nalazila, naime, malo ispred doma Narodne skupštine. Na mestu gde je Jovan Panđela sagradio svoj dom, najpre je bila krečana (“krečana na Batal džamiji“) koja je pripadala Dimitriju Todoroviću, a nakon nje je Stefan Stefanović zvani Ćosa tu zasadio vinograd sa voćnjakom. Od Ćose je Panđela kupio imanje.
Dakle, to je ovaj grad: zrno voća, kap kreča, kamen na kamenu, kamen na oborenom kamenu, grad samorušenja i ponovnog građenja iz pepela.
Ovde je večito nešto pre nečeg bilo ali ni za to novo se nikad nije znalo dokle će baš biti. No, graditelji grade, u veri da njihova zaostavština neće nestati. Panđelina palata je tada donela interesantne inžinjerske novine, te je beogradskim varošanima bila veoma interesantna.
“Borba” je tako postepeno najavljivala rušenje (“još dve nedelje”, “još danas“), prenoseći informacije iz Direkcije za uređenje Trga Marksa i Engelsa.
Za zgradu se pisalo da je “oronula i sklona padu” i da prolaznicima svakodnevno preti opasnost od odvaljivanja simsa, što se na fotografijama i vidi.
Sada je izlišno da razmišljamo da li se mogla popraviti (najverovatnije da jeste), samo znamo da je uskoro nestala.
Novinar je preneo istinu da je zgrada oronula ali nam zvuči tužno kada čitamo da je napisano da će trg konačno biti oslobođen “ove ruine“, jer se sve može uglancati ako se hoće. U Beogradu se ponekad dešavalo da se ipak “neće“.
Jovan Panđela je bio Cincar iz Makedonije. Imao je tri brata: Đorđa, Kostu i Petra. Svi su bili trgovci mesom.
Imao je kuću u Knez Mihajlovoj 37, koju je projektovao Aleksandar Bugarski. Bio je i pokretač Prvog srpskog pivarskog društva, zajedno sa Ilijjom Milosavljevićem Kolarcem, Velimirom Protićem, Filipom Đorđevićem i Jakovom Bajlonijem.
Projektant Panđeline kuće je bio arhtekta Matija Šnajder, Bavarac, koji je prvi isprobao sitnorebrasti armirano-betonski most tj. armirani beton u međuspratnoj konstrukciji (isto primenivši i u rukovođenju izgradnjom hotela “Moskva”). Sagrađena je prava palatica, trospratnica sa prizemljem o čijoj se inovativnosti brzo pročulo po gradu.
Zgrada je imala osnovu u dva trakta, sa stepeništem u uglu prema dvorištu. Plac koji je zauzela tada su okruživale sledeće ulice: Brijanova, Vlajkovićeva i Kosovska.
Pored „Panđeline kuće“ je bila je još jedna u kojoj je do 1910. godine bila smeštena Druga beogradska gimnazija.
U delu posvećenom ovom zdanju pod nazivom “Kuća koja nije želela da nestane“, autorka Vesna Dražilović je opisala Panđelinu kuću sa plavim sobama na trećem spratu. Navodi i polukružni ispust sa krovom od lima, doktora Mitu, “umetnički” stan u potkrovlju i veliki tavan prepun kofera od kartona i kože čija je vlasnica bila izvesna Sofija Salom.
Opisane su i Panđeline ćerke Katarina, Vida i Olga koje su živele u tri strana na prvom spratu kao i prostrt veš na zadnjoj strani palatice.
Kuća je, kako autorka navodi, u prizemlju imala gvožđarsku radnju “Stefanović i Pavlović”, a u blizini su bili i sarač i sedlar Antonije Šmelcerović, “Muzikalije” Jovana Frajta (radnja sa muzičkim instrumentima i klavirima) i “Auto finiš” (“radnja gos’n Vidovića za prodaju škode, kadilaka i ševroleta”).
Na jednoj od fotografija iz 50-ih godina prošlog veka na “ugaonom čelu” zgrade piše krupnim slovima “Frizer”.
Život je, dakle, vrveo i u kući i oko nje sve do njenog neslavnog kraja 1958. godine. Nama ostaje da je ne zaboravimo.
Autorka: Ana Atanasković, spisateljica
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
