Početkom šezdesetih godina, Beograd je još uvek bio grad “velikih kutija“.
U dnevnim sobama, na počasnim mestima, prekriveni heklanim miljeima stajali su masivni radio-aparati poput ljubljanske “Savice” ili serija RR 121 i RR 131 iz fabrike u Nišu..
Bile su to lampaške tvrđave oko kojih se okupljala porodica da u tišini sluša vesti ili prenose Narodnog orkestra. A onda se desio tehnološki krik koji je srušio kruti kućni mir i preselio zabavu na beogradske krovove i korzo: stigao je – tranzistor!
Domaća industrija zapravo nije kaskala za svetom. Još 1951. godine, Elektronska industrija Niš proizvela je prvi prenosni radio-uređaj.
Bio je to čuveni “kožni” model, spakovan u torbicu, koji je funkcionisao sa minijaturnim lampama. Iako je bio podvig, trošio je mnogo struje i zahtevao glomazne baterije. Prava revolucija čekala je germanijumski tranzistor.
Zapravo, sve se kod nas u početku odigralo tiho, preko “komisiona” i rođaka iz inostranstva.
Prvi model koji je postao tiha patnja Beograđana bio je japanski Sony TR-55.
Ipak, kultni status na beogradskom asfaltu zacementirao je njegov naslednik, Sony TR-610. Ovaj “mališan” se na svetskom tržištu pojavio 1958. godine, a u Beograd je masovnije počeo da stiže početkom šezdesetih i bio je čudo dizajna. Tanak, sa prepoznatljivim kružnim zvučnikom, stajao je u džep sakoa. Postao je statusni simbol.
Domaći odgovor stigao je brzo. Već 1961. godine, fabrika “Rudi Čajavec” iz Banjaluke lansirala je model “Slavuj“, zvanično prvi jugoslovenski tranzistorski prijemnik.
Sa sedam tranzistora i elegantnom kožnom ručkom, “Slavuj” je izveo muziku na ulice. Ubrzo mu se pridružila slovenačka Iskra sa modelom “Bled“, koji je svedenim dizajnom i plastikom u boji postao omiljen među beogradskim mangupima.
Ali mali “Japanac” je bio bez premca tih dana. Dok su roditelji u stanovima slušali Radio Beograd, omladina se sa ovim aparatima penjala na ravne krovove novoizgrađenih solitera na Zvezdari ili Novom Beogradu.
Gore, bliže nebu, “lovio” se signal Radio Luksemburga. To šuštanje i krčanje kroz koje su se probijali prvi taktovi Bitlsa ili Rolingstonsa, postali su himna generacije. Tranzistor je učinio da ih više niko ne pritiska kućnim redom unutar porodice.
Nedelja je donosila drugu vrstu lepote. Hiljade ljudi šetalo je Kalemegdanom, sedelo u parkovima oko zgrada, vozilo se u gradskom prevozu, sve vreme sa tranzistorom prislonjenim na uho.
Prenosi utakmica pretvarali su ceo grad u nevidljive stadione. Izvlačili su kolektivnu reakciju koja je spajala neznance u zajedničkom slavlju ili tugovanju.
Tranzistor je bio zapravo prvi “lični uređaj” koji je mogao da se nosi kuda god se krene. Otvorio je novi prozor u svet pokazujući da se život razvojem tehnologije nepovratno menja, da muzika, baš kao i sloboda – ne može biti vezana nikakvim kablom za zid.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
