Krajem 19. veka gradske vlasti u Beogradu su imale veliki problem sa maloletnim prestupnicima. Oni su žandarmima zadavali gotovo isto muka kao i punoletni.
Uzrasta je bilo raznih, ali ono što je zapanjilo Beograđane je činjenica da je među kriminalcima bilo sve više dečaka od 10 do 12 godina.
Tasa Milenković, policajac i pisac iz oblasti kriminologije je svojevremeno u svojoj knjizi ,,Tasin dnevnik” opisao problem maloletne delikvencije u glavnom gradu.
Još davne 1879. godine Milenković je potanko opisivao do detalja situacije u kojima su se nalazili maloleltni beogradski lopovi.
Posle srpsko-turskih ratova glavni grad je bio prepun skitnica i sitnih kriminalaca. Džeparenja, krađe, prevare i mnogi drugi sitni kriminali su bili na sve strane – u stanovima, radnjama, pijacama….
Кada je izvršena prva policijska
racija podzemlja za samo nedelju dana apsane su bile preplavljene, na iznenađenje mnogih, dečacima od devet do 16 godina!
Pojedini maloletnici u to doba završavali su u kazni kod određenih majstora, šnajdera, obućara, štampara, gde su se obučavali kao šegrti. Neki od njih su iz prvog puta naučili lekciju i postajali su vrlo brzo ugledni građani.
Milenković je stalno apelovao na imućne Beograđane da uzmu po jedno dete i sklone ih sa ulice i stalno skretao pažnju na građane koji su pokazali humanost i primili poneko dete u kuću.
Od njega je potekla i ideja o osnivanju društva za pomoć napuštenoj i problematičnoj deci.
Milenković je u svojoj kući primao posete najuglednijih Beograđana u vidu
delegacije, među kojima su bili – Miša Vujić, profesor Joksimović, apotekar
Jovan Draškoci i Đoka Milovanović. Cilj njihovih poseta bio je upoznavanje sa
problematičnim mladićima, a želeli su i da saznaju nešto više o deci prestupnicima.
Žandarm je u sobu u kojoj su oni bili uveo četiri dečaka od kojih je svaki već imao svoj nadimak u podzemlju i svi su dobro znali šatrovački jezik.
Dvojica su ispričala da su ostala bez roditelja, jednog je otac oterao iz kuće, a jedan je pobegao zbog neslaganja sa maćehom.
Letnje noći su, po njihovom svedočenju, provodili na tašmajdanskom groblju, a duge hladne zimske noći u pećini na Кalemegdanu. Zanatu su ih naučili stariji i iskusniji mangupi – Čapkun Marko i Mita Šuga. Dela ove dece kretala su se od naizgled bezvredne krađe, pa sve do provaljivanja u stanove jako uglednih Beograđana.
Tako su ocu Milana Rakića, Miti Rakiću, koji je takođe bio književnik iz predsoblja ukrali mantil. Za ono vreme to je bio ozbiljan prestup.
Ironija je bila da su i apotekaru Draškociju, koji je stajao upravo pred njima, takođe provalili u stan i odneli zimski kaput, mada to niko od njih nije hteo da prizna. Tvrdili su kako to nije njihov rejon (oko starog Zdanja) i da su to uradili verovatno neki drugi.
Državnika Jevrema Grujića su odžeparili i oteli mu sat i lanac kada je pazario na pijaci Zeleni venac. Čedi Mijatoviću, tadašnjem ministru, upali su u stan dok je spavao i takođe ukrali sat i to onaj koji je visio iznad kreveta.
Šef im je, po njihovoj priči, bio Mita Lord, koji je bio vrlo poznat u beogradskom podzemlju. Učio ih je raznim trikovima među kojima je i upadanje u stan kroz prozor.
Кada su se specijalizovali za ovu oblast prvi na spisku bio je ministarski stan. Policija ih je posle toga pronašla i vratila časovnik ovom visokom državnom činovniku.
Ministar Mijatović je kasnije odbacio optužbe, ali na kraju su svi bili pohapšeni.
Ova četvorica u ono vreme vrlo uglednih Beograđana osnovala su Društvo za sirotu i napuštenu decu. U upravu društva su ušli pored članova ove delegacije i prof. Svetomir Nikolajević i dr Nikola Petrović, upravnik Narodnog pozorišta, koji je bio i njihov predstavnik.
Društvo je jako brzo dobilo je na značaju, dobijalo je ozbiljne dobrovoljne priloge
i uskoro pretvoreno u dom koji je imao dva sprata i baštu.
Nalazio se u Studeničkoj ulici, a u njemu su deca učila školu i razne zanate. Uspeh je već na početku bio veliki bez obzira na bekstva.
Zgrada je postojala sve do kraja Prvog svetskog rata, posle se udružila i spojila sa Društvom za zaštitu jugoslovenske dece iz 1916. godine osnovanog u grčkom gradu Vodenu u pozadini Solunskog fronta.
Osnivač ovog društva bio je doktor Miloš Đ. Popović i uz pomoć par drugih lekara i obveznika činovničkog koji su se u tom trenutku nalazili na lečenju ili oporavku u Vodenu.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
