Školovanje na maternjem jeziku u Beogradu

Obrazovanje na maternjem jeziku u Srbiji je ne samo precizno definisano, već i podržano u društvu. Svaka diskriminacija odmah se osuđuje.

A nekada je, ne tako davno, šezdesetih i sedamdesetih godina, bar u Beogradu, ova mogućnost smatrana za nekakav poseban trud gradskih vlasti i materijalno ulaganje u “humanu” svrhu.

Kosmopolitski grad, u kome je bilo mnogo manjinskih naroda, kao što je to i danas slučaj, ipak nije bio plodno tle za organizovanje nastave na maternjem jeziku. Hrvati i Bošnjaci, koji su se tada smatrali Muslimanima, naravno, nisu imali ovu privilegiju, jer je njihov jezik bio tadašnji zvanični “srpskohrvatski“. O romskom jeziku se nije ni govorilo.

Ali, interesantno je koliko su i roditelji dece drugih nacija – Slovenci, Makedonci i Albanci – bili nezainteresovani za ovu mogućnost.

Utopljeni u masu velkog grada, oni nisu želeli da im se deca izdvajaju. Jer, posle osnovne škole nastaviće srednju, pa možda i fakultet, u Beogradu će živeti i raditi, pa treba i da se druže sa svojim vršnjacima, komišijama, Srbima.

“Beograd je dosta učinio da se mladim Makedoncima, Slovencima i Šiptarima, koji žive u našem glavnom gradu, omogući školovanje na maternjem jeziku. Rezultati, međutim, ni izdaleka ne odgovaraju ni trudu ni materijalnim sredstvima uloženim u ovu humanu akciju. Vrlo mali broj đaka drugih nacionalnosti prati danas nastavu na svom jeziku”, pisale su “Novosti” 1969. godine.

Koji su razlozi? Roditelji, pisale su novine, imali su bojazan da im deca, izdvojena u posebna odeljenja, imaju više štete nego koristi.

“Jedni kažu da bi školovanje na maternjem jeziku njihovoj deci zatvorilo put u srednje škokle i fakultete u našem glavnom gradu, drugi, pak, misle da se njihova deca maternjim jezikom služe u porodici, i da je sasvim dobro što srpskohrvatski uče u školi, jer će se tako bolje snalaziti u sredini u kojoj žive. Znatan broj roditelja tvrdi da već decenijama žive u Beogradu i da su već ‘naturalizovani’ te da im sinovi i kćeri teško mogu pratiti nastavu na maternjem jeziku”.

Anketirano je, na primer 381 Albanaca i čak njih 298 nije želelo da dete upiše u školu gde će se nastava odvijati na maternjem jeziku. Oko 2.000 Makedonaca je živelo u Beogradu, a tek pedesetak njih krenulo je u školu na maternjem jeziku i to su bili mahom oni koji su u naš grad došli nakon katastrofalnog zemljotresa u Skoplju. Ubrzo su i ta odeljenja ostala prazna.

Slovenci su još ranije imali svoju školu u Beogradu sa 40-50 učenika, da bi potom bilo formirano posebno odeljenje u Osnovnoj školi “Petar Petrović Njegoš”, a broj Slovenaca je spao na 2 jedne godine, da bi se potom popeo na 11. Tako mali broj je bio pomalo začuđujuć budući da je tada u Beogradu živelo 12.619 Slovenaca, 16.585 Makedonaca i 10.165 Albanaca.

Od onih koji su govorili tadašnji “naš” jezik, “srpskohrvatski“, kako se zvao, bilo je 44.512 Hrvata, 22.998 Crnogoraca i 2.568 Muslimana.

Danas u Beogradu postoje posebne škole za strance, na primer za Ruse, dok potreba za školovanjem nacionalnih manjina koji su srpski državljani postoji u multietničkim sredinama.

Ali, i sam Beograd ima dva multietnička sela – Boljevce, gde sa Srbima komšijski žive Slovaci i Ovču, gde iste ulice dele Srbi i Rumuni.