Simbol Beograda podignut je na drevnim tunelima nejasnog porekla

Bila je to jesen 1961. godine kada su na koti pri vrhu najniže beogradske planine, na 511 metara, ponovo počeli građevinski radovi.

Tako je posle četvrt veka, u neposrednoj blizini doma “Ratko Mitrović” krenulo dizanje graditeljske i tehnološke novine tog doba – televizijskog tornja.

Pre toga su vojska i robijaši još 1934. sravnili ostatke ruševne turske karaule dignute na temeljima nekadašnjeg Žrnova, koji je u srednjem veku štitio tamošnje rudnike žive i cinabarita i ripanjske rudnike srebra, da bi se podigao veličanstveni spomenik Neznanom junaku, delo vajara Ivana Meštrovića.

Toranj visine od skoro 200 metara, prvi takve vrste u tadašnjoj zemlji, završen je 1964. da bi godinu dana kasnije bio pušten u rad. Samo projektovanje trajalo je dve godine od 1959. do 1961. Prvobitni plan bio je da visina objekta bude 180 metara, toranj 120, dok je antenski stub 60 metara.

U gondoli na 120. metru bili su smešteni uređaji i antene sa UKT vezom za potrebe televizije i telegrafije, dok su na njenom najvišem delu projektanti planirali izgradnju restorana sa terasom, a u podnožju tornja reprezentativni kafe restoran.

UKT uređaji dobili su kapacitet 900 kanala između Beograda i Skoplja koji je trebalo da zamene veoma mali kapacitet vazdušnog voda, a po završetku objekta veza sa Sarajevom bila je kapaciteta 60 kanala, koji će se produžiti do Mostara i Dubrovnika, a zatim i Titograda.

Projektanti Avalskog tornja bile su arhitekte Uglješa Bogunović i Slobodan Janjić, konstruktor Milan Krstić, dok je investitor bila Jugoslovenska zajednica PTT i Televzija Beograd, a za radove je bilo zaduženo građevinsko-preduzeće “Rad”.

Sam toranj je bio za ono vreme vrlo zanimljivog oblika i dok je do većina tada građena uglavnom kružnog oblika, ovaj je imao oblik ravnostranog trougla sa stranama od 7,30 metara dužine, pravljen od armiranog betona.

Postavljen je na tri velika stuba između kojih je razmak bio oko 26 metara. Staklena gondola na 135. metru imala je pet spratova i držala se na konzolama stabla tornja.

Na 102. metru stablo tornja dobilo je konzolu, dvanaestouganu gondolu od aluminijuma, betona i stakla.

U njoj su se na prvom i drugom spratu nalazili PTT uređaji, na trećem uređaju televizije, a na četvrtom restoran sa fantastičnom terasom od 60 mesta sa koje se pružao pogled na čitavu Šumadiju, Beograd i Srem.

Prozori na tornju se nisu otvarali, ali su zato obezbeđeni klima uređaji, a u toranj se ulazilo rampom od 40 i pristupnim mostom od 60 metara.

Od gondole do podnožja saobraćala su dva brzohodna lifta, a postavljeno je i pomoćno stepenište. Posete ovom objektu su bile planirane samo kada nema oluje.

– Proračuni su dobro urađeni tako da će ljuljanje pri vetru od 110 kilometara na čas biti svega 37 centimetara, dok će kod čelične rešetke na vrhu biti i preko jedan metar. To može da smeta jedino posetiocima sa morskom ili vazdušnom bolešću, ali neće umanjiti velelpnost i jedinstvenost ovog zdanja jednog od najlepših u Evropi – pričao je medijima inženjer Dragoslav Pavlović.

Inženjer je tada naveo da je izgradnja naišla na probleme pošto su radnici kopajući naišli na hodnike za koje su tvrdili da pripadaju rudniku iz doba Rimljana. Interesantno je da prilikom prethodnih geoloških istraživanja to nije bilo primećeno.

Jedan od prvih hodnika bio je na temelju jednog kraka mosta preko kojeg se ulazilo u jugoslovenski “Ajfelov toranj”.

Nađeno je samo jedno vatrište, ali se u početku nije znalo iz kog perioda potiče. Nije bilo nikakvih predmeta materijalne kulture, koji bi omogućili otkrivanje doba iz koga potiču, ali znalo se samo da je veštačka tvorevina.

– Pronađena su tri sprata podzemnih hodnika. Jedan na dubini od dva metra pružao se u pravcu severozapad-jugoistok, dok se drugi na dubini od tri metra pružao severoistok -jugozapad, dok se najdublji od osam metara pružao od severa ka jugu – objašnjavala je Marija Birtašević, kustos arheolog. – U praistorijsko vreme nedaleko odavde kod Šuplje stene vađena je ruda cinobarita.

Po nekim tumačenjima ova nalazišta su povezivana sa turskim utvrđenjem Žrnov preko koga je kontrolisana Beogradska tvrđava. Na slične hodnike nailazilo se i prilikom izgradnje Spomenika neznanom junaku na Avali. Zbog svega toga radovi su prilično kasnili.

Interesantno je da su do 37. metra za izgradnju tornja upotrebljavane građevinske skele, a materijal se dopremao kranom. Od te visine do 102. metra dostavljao se specijalnom metodom razrađenom u GP “Rad”, a odatle do vrha se nije malterisalo.

Za gradnju je utrošeno 160 tona gvožđa i oko 1.700 kubika betona specijalno napravljenog u betonjerki na samom gradilištu.

– Baš ta marka betona koju smo postigli na ovom gradilištu smatram jednim od svojih najvećih uspeha – pričao je novinama ineženjer Dragoslav Pavlović.

Vrhunac posla bila je postavka 60 metara visoke antene, teške oko 25 tona, koju su montirali majstori “Goše” iz Smederevske Palanke.

Pošto je završen Avalski toranj je bio među najvećima u Evropi, posle moskovskog od 510 metara, štutgartskog 211 i dortmutskog od 209 metara.

Prvobitno pušten u rad 1965. godine, toranj je, nažalost, srušen 29. aprila 1999. u NATO bombardovanju SR Jugoslavije, da bi nakon obnove u trajanju od tri godine ponovo bio otvoren u originalnom obliku 21. aprila 2010.